Шта су радиле дворске луде на двору руских царева

Валериј Јакоби/Третјаковска галерија
Нису само европски краљеви имали на двору патуљке и лакрдијаше. Та врста забаве је била популарна и на двору руских царева, па чак и императора, све док није забрањена средином 18. века. Погледајмо изблиза ту епоху, када су дворске луде забављале руске цареве.

На свадби ћерке Петра Великог Ане и Карла Фридриха, војводе од Холштајн-Готорпа, госте су 1925. године забављали патуљци.

„Из паштете постављене на невестин сто необично вешто искочи мали и лепушкасти патуљак у костиму курира“, пише дворанин Фридрих Бергхолц. „Држао је у рукама флашу и чашу да попије за здравље царске невесте. А из друге паштете, која је стајала на столу његове краљевске висости младожење, у исто време изађе врло лепа жена патуљастог раста, одевена као чобаница. После дубоких реверанса пред његовом висошћу и после поклона целом друштву она поче да игра око паштете“.

Како се у моћној европској сили, каква је била Русија 1725. године, појавила таква врста разоноде? Било је то одмах после смрти Петра Великог. Управо је он, као први руски император, и увео тај обичај. Он је у детињству имао своје личне собне патуљке. У Русији пре Петра Великог на двору московских царева такође је било разних дворских луда и људи са аномалијама, и они су често трпели још и већа понижења него што је искакање из торте.

У чему је разлика између дворске луде и јуродивог?

Породица краља Хенрија VIII. Краљ са својом трећом женом Џејн Симор и сином Едвардом (будући Едвард VI). Са леве стране је принцеза Мери (будућа Мери I, тј. Крвава Мери) краљева ћерка од прве жене Катарине од Арагона. Десно је Елизабета, будућа Елизабета I, ћерка од друге супруге Ане Болен.

Дворске луде су се у Русији појавиле за време Ивана Грозног. Није искључено да је први руски цар покушавао у томе да подражава Хенрија VIII (1491-1547) на чијем двору су живели лакрдијаши Вил (Самерс) и Џејн, који су чак и насликани заједно са монархом на његовом свечаном портрету. Сaмерс је био важна личност на двору. Могао је да се обраћа непосредно краљу и да га шаљивим тоном упозорава на неоправдано велике трошкове и импулсивне поступке. Касније је он присуствовао чак и крунисању енглеске краљице Елизабете I Тјудор, ћерке краља Хенрија VIII. У Московском царству лакрдијаши никада нису имали тако важну улогу, јер је она припадала јуродивима.

„Вил Самерс“, гравура Франсиса Деларама.

Василије Блажени је без проблема могао Ивана Грозног назвати „Ивашка“, и овај заузврат није тражио да се погуби „Божија луда“. Јуродиви су, наиме, били веома побожни, али су се правили луди „Христа ради“ (додуше, међу њима је заиста било и ментално оболелих људи). Сматрало се да устима блажених говори Господ. Са друге стране, дворски лакрдијаши нису имали никакве везе са Црквом и после лакрдијашког „радног времена“ живели су као обични људи. У улози дворске луде на двору Ивана Грозног лако се могао наћи чак и неки кнез из рода Рјуриковича коме је цар могао доделити тај понижавајући статус из чисто политичких разлога.

Тако је кнез Јосиф Фјодорович Гвоздев-Ростовски најпре служио у царевој војсци, а завршио је као дворска луда и добио име Осип Гвозд („гвоздь“ је на руском ексер, прим. прев.). Историчар Карамзин саопштава да је „цару засметала нека шала па је излио на овога пуну чинију вреле чорбе. Јадни смехотворац завапи и хтеде да побегне, али га Иван удари ножем“. Позваше доктора, али он само констатова Гвоздевљеву смрт, на шта „цар одмахну руком, рече за мртвог лакрдијаша да је ’џукела’ и настави своје весеље“. У овом случају цар Иван је, наравно, извршио политичко убиство. Познато је да је он ликвидирао многе кнезове и бољаре који се нису слагали са његовом политиком. Једноме је одсекао ухо, а другом пробушио ногу оштрим крајем палице. Тако се није поступало ни са јуродивима, нити са обичним лакрдијашима.

На двору Ивана Грозног госте и самог цара забављали су „скоморохи“, извођачи лакрдија који су постојали још од паганског доба и које је Православна Црква оштро осуђивала. Носили су смешно одело и маске, постављали мале комичне сцене, „водали мечку“, свирали на тањирима, даирама, домрама, фрулама и гуслама. Семјуел Колинс, лекар цара Алексеја Михаиловича, овако је то описао: „Узмите неколико сова, неколико чворака, пар гладних вукова, седам свиња и исто толико мачака, и све их приморајте да певају“ – тако је слух једног Европљанина доживљавао инструменте тих скомороха.

„Иван Грозни показује драго камење енглеском изасланику Хорсеју“, Александар Литовченко.

У 17 веку, међутим, од скомороха је остала само музика. Први Романови су, наиме, били побожни цареви и нису дозвољавали такве маскиране игранке. На двору су остали само музичари. Гуслари, свирачи на домрама и виолинисти су на двору за време Михаила Фјодоровича о празнику „по цео дан и до вечери свирали у зурле [нарочита врста фруле] и трубе, и ударали у накре [врста таламбаса]. За време царева Михаила и Алексеја у мушкој половини царских одаја, где су често примани гости из иностранства, појавили су се и европски музичари, на пример оргуљаши. Али у дубини царских одаја током целог 17. века и даље су живели патуљци и људи са разним телесним аномалијама.

Петар Велики и његови „карли“ (патуљци)

Чак и за време Петра Великог и после њега патуљци су живели у аристократским кућама и царским одајама као „живе играчке“, колико год данас то звучало сурово. „Списак патуљака у Москви“ састављен 1710. године говори да су царице Прасковја Фјодоровна (жена Ивана Алексејевича) и Марфа Матвејевна (жена Фјодора Алексејевича) имале по два патуљка. Патуљке су „држали“ и Шеин, Салтиков, Прозоровски, Ховански, Апраксин, Наришкин – све представници старе московске аристократије. У Москви је 1710. године било укупно 34 „домаћа“ патуљка.

„Свадба патуљка Јакима Волкова“, Алексеј Зубов.

Сопствене патуљке је имао и мали царевић Петар, који је у првим годинама живота васпитаван у складу са старим московским обичајима. Патуљци су били прва „свита“ малог царевића. Када је мало одрастао, они су постали први војници његове „потешне“ војске (тј. „војске за игру и забаву) од које су касније настала два чувена пука – Измаиловски и Преображенски. Чак и у озбиљним Кожуховским маневрима 1694. године учествовала је чета од 25 патуљака.

Када је Петар напунио 9 година, старији брат Фјодор Алексејевич му је поклонио лакрдијаша Комара (Јакима Волкова) који је касније, како се причало, спасао цара за време побуне стрелаца. Поуздано се зна да је 1710. године цар организовао свадбу патуљака. Тада је Комар ожењен девојком патуљастог раста која је припадала царици Прасковји Фјодоровној. Непосредно пре свадбе Петар је издао специјални указ: „Карле мушког и женског пола... окупити све и послати из Москве у Петербург“. Поред тога, наређено је да се сваком „карлу“ сашију одела: кафтани (одећа слична капуту) и свечани камзоли (мушки прслуци) разних боја са златним гајтанима и бакарним позлаћеним дугмићима, да им се дају сабље са опасачима, и капе; и чарапе, и немачке дубоке ципеле; женском полу горње и доње немачко рубље, и чипкасти украси за главу, и свакојако пристојно и квалитетно одело...“. Тако је цар окупљао госте на „минијатурну“ свадбу.

Младенци су венчани по православном обреду. У сватовима је био и сам цар, а поред њега и неколико министара и бољара. Била је то величанствена поворка са 72 патуљка обучена невероватно раскошно. Када су стигли кући на гозбу, „младенци и цело друштво осталих патуљака, обучених кицошки у немачком маниру, заузеше неколико малих столова у средини сале“, а гости „великог раста“, тј. цар Петар и остали, седоше дуж зидова, одакле се лепо видело како се патуљци госте, како играју и како се затим туку. Данас то изгледа несхватљиво, али Петрови гости, па и страни изасланик Јуст Јул, у свему томе нису видели ништа необично: „Каквог је ту било скакања, кревељења, гримаса, не може ни да се замисли!“, клицао је дански изасланик. Сви гости, и нарочито цар, нису могли да се одвоје од тог призора и ваљали су се од смеха гледајући кобељање и тикове својих забављача.

То није била једина лакрдијашка свадба коју је организовао цар Петар. Он је 1695. године оженио и лакрдијаша Јакова Тургењева. На свадби су присуствовали прави бољари, дворски чиновници, племићи из државне думе, што би се данас рекло „високи званичници“. Они су јахали „на биковима, на јарцима, на свињама, на псима; а били су у смешним оделима, у врећама и шеширима од лике, у обојеним кафтанима, обрубљеним мачијим шапама и веверичиним реповима, у чизмама од сламе, у мишјим рукавицама, у сламеним капама“.

По таквим костимима се види да је цар Петар, главни организатор свадбе, добро познавао руску културу смеха и много тога преузео од покладних обреда. Свјатки (период од Божића до Крстовдана) су садржале остатке некадашњег паганског празник преласка из једне године у другу који је почињао после зимске краткодневице. Те празничне игре су биле пародија на обреде преласка у неко друго стање, попут свадбе и сахране. Цар Петар је организовао и сахране патуљака.

На пример, 1. фебруара 1724. године је сахрањен лакрдијаш Комар (Волков) чија свадба је организована 1710. године. Погребну службу је служио „мали поп који је од свих овдашњих свештеника намерно изабран за ову прилику јер је био ниског раста“. Покојник је био у маленом ковчегу на малим санкама у које су били упрегнути понији, а водили су их дворски пажеви – дечаци из аристократских породица. У погребној поворци су били патуљци на челу са „маршалима патуљака“, такође патуљцима, и сваки „маршал“ је носио жезал већи од себе. Ради контраста, са обе стране поворке „корачали су са бакљама огромни гардисти, којих је било бар педесет“, и „четири џиновска царска телохранитеља у црним оделима и такође са бакљама“. У поворци је био и цар, заједно са кнезом Меншиковом, али они нису били у „погребним“ костимима. Петар се и овом приликом забављао. На пример, лично је убацивао патуљке у огромне санке да их возе „на парастос Комару“.

„Дворске луде императорке Ане“, Валериј Иванович Јакоби, 1872.

Била је то последња лакрдијашка церемонија у којој је учествовао Петар. После његове смрти, за време следећих владара и нарочито за време Ане Ивановне, која је такође била васпитана у складу са московским обичајима, патуљци и лакрдијаши су се још увек могли наћи на двору. За Анине владавине организована је свадба лакрдијаша Голицина и „лакрдијашице“ Бужењинове у којој су младенци морали да проведу ноћ у кући направљеној од леда. После Аниног царовања лакрдијаши су у Русији „изашли из моде“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“