„Пешачке шетње друга Стаљина треба прекинути“: Четири атентата на Оца свих народа

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Тема атентата на свемоћног „оца народа“ обавијена је велом тајни и митова. Познате су десетине таквих случајева, али су неке од њих исфабриковале совјетске специјалне службе, друге су очигледна измишљотина, а треће су још увек под печатом државне тајне. Данас се сматра да су извршена четири атентата на руководиоца Совјетског Савеза и да су информације о њима мање-више засноване на стварним догађајима.

У прави час на правом месту

Стаљин у шетњи.

Г. Петрусов/Из колекције Славе Катамидзе/Getty Images

Генерални секретар Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика шетао се 16. новембра 1931. године једном московском улицом када се неки пролазник брзим корацима упутио према њему и покушао да извуче револвер. Од сигурне смрти Стаљина није спасло његово лично обезбеђење, него припадник службе државне безбедности ОГПУ (Обједињена државна политичка управа, претеча НКВД) који се изненада ту нашао. Он је ухватио нападача за руку и оборио га.

Атентатор је био извесни Леонид Огарјов (познат и под презименима Платонов и Петин), бивши белогардејски официр, члан емигрантске организације Руски војни савез и уједно агент британске обавештајне службе. Непосредно пре овог догађаја он је допутовао у Москву и од тада је био под непрекидном паском ОГПУ.

Совјетски вођа Јосиф Стаљин у пратњи тајних агената Главне обавештајне управе (ГРУ), крајем 1920-их.

Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images

Агент се у престоници бавио прикупљањем обавештајних података. Совјетског вођу је случајно угледао међу пролазницима, па је покушао да искористи шансу која му се пружила. У томе га је омео припадник специјалне службе који га је тајно пратио. Огарјов је убрзо затим осуђен и погубљен за тероризам и шпијунажу.

Атентат је изазвао општу пометњу у руководству земље. Државни врх је наложио да се појача обезбеђење вође. Потписана је заједничка резолуција „Пешачке шетње друга Стаљина улицама Москве треба прекинути“.

Погрешан аутомобил

Савелиј Дмитријев

НКВД СССР

Пук Савелија Дмитријева био је размештен у Москви. Дмитријев је 6. новембра 1942. године напустио јединицу наоружан пушком и упутио се према Црвеном тргу. Представио се као стражар и стао на стражарско место испред Спаске капије Кремља.

Сачекао је да се из правца Кремља појави функционерска лимузина и отворио ватру. У аутомобилу се у то време налазио народни комесар за спољну и унутрашњу трговину СССР-а Анастас Микојан (он није повређен). После краће пуцњаве војницима је пошло за руком да ухвате нападача живог.

Совјетски комунистички вођа Јосиф Стаљин (1879-1953), поред свог аутомобила.

Hulton Archive/Getty Images

На саслушањима је установљено да војник није планирао да убије Микојана, него Стаљина, али је отворио паљбу на погрешан аутомобил. Дуго су припадници специјалних служби покушавали да открију ко стоји иза атентата. Проверавали су атентаторове укућане и родбину, одлазили су чак и на фронт и разговарали са његовим ратним друговима.

Међутим, нису пронашли да је Дмитријев имао било какве везе са нацистима или контрареволуционарним организацијама. Лекарски прегледи су показали да атентатор има психичких проблема. У једном извештају из 1943. године пише: „Приликом пријема у болницу НКВД-а ’Бутирска’ жали се на слушне халуцинације. Каже да чује како преко радија из Америке са њим разговара Рузвелт“. Савелиј Дмитријев је стрељан 25. августа 1950. године.

„Дуги скок“

Стаљин, Рузвелт и Черчил на Техеранској конференцији.

Corbis via Getty Images

Када је у октобру 1943. године немачка обавештајна служба сазнала за намеру Стаљина, Черчила и Рузвелта да одрже конференцију у Техерану, Берлин је донео одлуку да припреми операцију „Дуги скок“. Циљ је био киднаповање или физичка ликвидација руководилаца земаља антихитлеровске коалиције.

Иран је пред почетак Другог светског рата био дубоко интегрисан у сферу утицаја Трећег рајха. Немачка обавештајна мрежа у Ирану је у извесној мери била очувана чак и када су га 1941. године делимично окупирале совјетске и британске трупе и када је збачен пронемачки настројени шах Реза Пахлави.

СС штурмбанфирер (мајор) Скорцени, 1943.

Public domain

Операција је поверена најбољем диверзанту Трећег рајха. Био је то СС оберштурмбанфирер Ото Скорцени. Он је 12. септембра исте године организовао отмицу Бенита Мусолинија из затвора. Било је планирано да прва група диверзаната ступи у контакт са локалном резидентуром и припреми све за долазак друге групе са Скорценијем на челу, која је имала задатак да киднапује или побије лидере антихитлеровских савезника.

Немци су знали да се британска и совјетска мисија налазе једна до друге, док је америчка била размештена нешто даље, у предграђу. Рузвелт је морао да путује на састанке, тј. да се неколико пута дневно вози уским улицама, па је он био први на мети.

Цела операција је, међутим, од самог почетка била осуђена на неуспех. Захваљујући информацијама добијеним од Николаја Кузњецова совјетске специјалне службе су знале да се припрема атентат, па су неутралисале прву немачку групу када се искрцала на подручју града Кома 70 км од Техерана. После тога је операција обустављена. „Дуги скок“ је остао без „доскока“.

На Стаљина бацачем граната

Таврин после хапшења.

НКВД СССР

За атентат на „оца народа“ најбоље се припремио агент немачке обавештајне службе Петар Таврин (право презиме му је било Шило). Специјално за ту прилику је снабдевен пиштољима са комплетом отровних метака са експлозивним набојем, а такође преносивим бацачем граната Panzerknacke. Тај бацач се причвршћује за руку и са дистанце од 300 метара пробија оклоп дебео 40 мм.

Командир митраљеске чете Таврин пребегао је на немачку страну у мају 1942. године (а према другим изворима је тада заробљен). Био је спреман да сарађује са нацистима, па га је обрађивао обавештајни центар „Цепелин“, а прошао је и специјалну обуку коју је контролисао најбољи немачки диверзант Ото Скорцени.

„Скорцени ми је објаснио које личне квалитете мора да има терориста“, саопштио је Таврин совјетским официрима државне безбедности на саслушању: „Током разговора ми је описао детаље Мусолинијеве отмице коју је он организовао. Скорцени ми је рекао да морам дејствовати одлучно и храбро и не треба да се бојим смрти ако хоћу да преживим, јер и најмање колебање и кукавичлук могу да ме коштају живота... Цео тај разговор се сводио на то да ми докаже како је терористички напад на лица која имају специјално обезбеђење сасвим изводљив и да је за то потребна само лична храброст и одлучност, те да човек који учествује у операцији може да остане жив и да постане ’исти такав херој’ какав је био он“. 

Таврин је добио неколико комплета војних докумената и награда узетих од ратних заробљеника. Међу њима је била и звезда Хероја Совјетског Савеза. Било је планирано да продре у Москву као мајор контраобавештајне службе СМЕРШ, а да се затим у престоници легализује као официр Црвене армије који је на одсуству због рањавања.

Успостављајући корисна познанства диверзант је планирао да установи места на којима бораве руководиоци совјетске државе и путање којима се крећу аутомобили државног врха. Најбоља варијанта за „Хероја Совјетског Савеза“ била је да некако доспе на свечаност у Кремљу и да се нађе у непосредној Стаљиновој близини. Прихватљиво је било и да на улици дигне у ваздух његов аутомобил помоћу бацача граната.

Arado Ar 232

Public domain

Међутим, ништа није испало онако како је Берлин очекивао. Ноћу уочи 5. септембра 1944. године транспортни авион Арадо Ar 232 са групом диверзаната међу којима су били Таврин и његова радио-телеграфисткиња (и уједно супруга) Лидија Шилова, погођен је паљбом ПВО изнад Смоленске области.

После принудног спуштања диверзанти су успели да се извуку живи из авиона и покушали су да што пре напусте опасно подручје, али су их све убрзо похватали припадници службе државне безбедности.

Лидија Јаковљевна Шилова и Петар Иванович Таврин.

Archive photo

После саслушања брачни пар је ангажован у операцији „Туман“ („магла“). Била је то радио-игра коју су против Немаца покренули совјетски контраобавештајци. Све до априла 1945. године Таврин је одржавао везу са својим претпостављенима у Трећем рајху, убеђујући их да интензивно ради на извршењу свог задатка. Током операције је неутралисано још неколико диверзантских група убачених на територију СССР-а.

По завршетку рата Петар Таврин и Лидија Шилова су оптужени за издају отаџбине и терористичке нападе на совјетску власт. Стрељани су 1952. године.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!