Како је Густав Шведски отишао у Русију и никада се није вратио

Библиотека Конгреса/Public Domain
Прича je почела врло романтично: наследни принц је осиромашио и побегао у далеку Русију на позив самога цара да се ожени царевом ћерком. Крај приче, међутим, није био ни изблиза тако леп.

Драги читаоци,
У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Густав се распаљиваше од попијеног вина и прећаше да ће запалити Москву ако му не буде дозвољено да напусти Русију. <...> [Цар] се наљути и одузе незахвалнику [Густаву] и ризнице и градове, и нареди да се овај држи у кућном притвору, али се убрзо смилова и додели му пропали Углич уместо Калуге“.

Тако Николај Карамзин описује крах принца Густава I Васе (1568-1607) који је у Русију допутовао у високом статусу будућег царевог зета, али је брзо „упрскао ствар“. А можда је репресије против принца заиста проузроковало његово јунаштво и одбијање да ратује против своје отаџбине?

„Други Парацелзус“

Шведски принц Густав I Васа, Хуго Салмсон, 1880.

Пре него што ће допутовати у Москву у августу 1599. године, принц Густав је морао да се обуче у одговарајуће „одоре“. Уточиште је тражио у Московској царевини на чијем трону је тада био Борис Годунов, а бежао је из Пољске, где је прогоњен. Из Москве му је у сусрет послато „неколико дворана са немачким преводиоцима, а такође запрежна кола, коњи и многе друге кнежевске ствари потребне у путу, и свакојаке залихе“, написао је холандски трговац Исак Маса.

„Кнежевске ствари“ су биле потребне да би принц стигао у Москву у одговарајућим „одорама“ и са одговарајућом свитом. Такво указивање пажње Густаву било је разумљиво, јер је он могао претендовати на шведски престо, мада му је порекло било дискутабилно.

Густав је био син краља Ерика XIV Шведског и Катарине Монсдотер, обичне слушкиње и једине представнице финског народа која је добила краљевску титулу. Али деца коју је Ерику родила Катарина, а међу њима је и Густав, рођена су пре него што је њој у јулу 1568. године додељена титула краљице. Због тога су Густавова права на шведски престо била дискутабилна. Поред тога, када је Густав имао само шест месеци његовог оца Ерика је са престола збацио брат Јуан III Шведски, одузевши му сва права на шведски трон.

Ерик XIV (1533-1577), Steven van der Meulen.

Густав је од детињства живео у тешким околностима. Прве године живота је провео у кућном затвору, у замку Або (Турку) у Финској. Затим су га 1575. године киднаповали агенти његовог стрица, после чега је уписан у језуитску школу.

Две деценије је принц Густав лутао Европом и по свему судећи стицао знања и животно искуство. Он је 1586. живео на двору императора Рудолфа II који је био покровитељ научника. У то време је принц Густав, како пише Карамзин, „поред шведског и словенског знао италијански, немачки и француски језик; упознао је свет, имао је виспрен ум и умео је лепо да прича“. У руским изворима постоје сведочанства да је Густав због своје образованости и познавања алхемије добио надимак „други Парацелзус“, и да се тим надимком дичио више него краљевским пореклом.

Прилика за Ксенију Годунову

У Москву је Густав позван искључиво због тога што је имао краљевско порекло, па макар био и ванбрачно дете. Московски цареви су имали рачуна да доведу таквог човека у Русију, да га преведу у православље, венчају принцезом и тако на својој страни имају кандидата за један европски престо. Принц је тада живео у кући извесног Христофера Катера у Данцигу. Исак Маса саопштава да је Густав ступио у интимну везу са домаћиновом женом и да му је она чак родила неколико деце. Било како било, он се нашао у незавидној ситуацији и послао писмо руском цару дајући пристанак да дође у Русију.

Борис Годунов, 17. век.

Цар Борис Годунов је планирао да ожени Густава својом ћерком, принцезом Ксенијом Годуновом. Она је у то време била најугледнија лепотица Московског царства, и образовање је стекла под руководством европских учитеља. Принц Густав је допутовао у Москву 19. августа 1599. године. „Дочекан је са великом помпом, на дочеку су сви дворани били на коњима и у скупоценим одорама. Дали су му царског коња и тако га испратили до куће која је за њега припремљена, а ту су га снабдевали свиме што му је било потребно: коњима, опремом, намирницама, слугама и робљем, као да је био цар. Поврх свега му је цар Борис послао много драгоцених поклона, брокат и свилене тканине за одећу, њему и његовим људима“, пише Маса.

У почетку је све било прилично лепо. Густав је на царском пиру чак и разговарао на „словенском језику“, цар му је лично „изразио жаљење због несрећа које су задесиле принца и обећао покровитељство Московске државе“, а своме сину царевићу Фјодору је наредио да принцу Густаву указује поштовање. Принц је добио на коришћење „Калушку земљу, тј. три града са областима, да би се могао издржавати“. Како пише Карамзин, „Густав је после Борисове породице био први човек у Русији, свакодневно обасут пажњом и даровима“.

Ксенија Годунова, 1876, Сергеј Грибков.

Такав однос је био разумљив. Цар је планирао да уда ћерку за Густава и да тај брак искористи у политичкој игри. Прикривајући се реториком бриге о „несрећном сину мучки свргнутог шведског краља“, Годунов је хтео да узме од Шведске део балтичких земаља, тј. савремену Естонију, и да тамо оснује Ливонско краљевство на чијем би трону био Густав, а да се Густав заузврат одрекне својих права на шведску круну. План је лепо звучао, и деловало је да ће све ићи као подмазано.

Принц Густав – пијаница или јунак?

Ситуацију са Густавом у својим белешкама су описала два странца – Холанђанин Исак Маса и Немац Конрад Бусов. Обојица саопштавају да је Густав изненада наљутио цара Бориса пре свадбе са принцезом Ксенијом, и да је по казни послат у град Углич. И обојица се слажу да је узрок била нека жена.

Портрет Исака Масе, 1626, Франс Халс.

Како пише Маса, када се сазнало да Густав „ужива“ у Москви, на службу му је похрлило мноштво представника европског племства. Тешко да је та околност уплашила Годунове. Они су и сами били наклоњени европском образовању. Ствари су, међутим, кренуле низбрдо када је Густав позвао из Данцига Христофера Катера са женом (Бусов пише да се она звала „Катарина“).

Како пише Маса, та жена је „учинила да он постане толико надмен, да је свима контрирао и често је тукао своје дворане и слуге, па чак и Московљане, те се већ почело причати да је мало померио памећу“. Густав је својој љубимици набавио кочије са четири бела коња, а у то доба је само царевима и царицама било дозвољено да имају такав превоз. Наводно је то и био главни узрок свих Густавових невоља, јер се Годунов наљутио и одустао од идеје да уда Ксенију за шведског принца, и уместо тога је отерао Густава у прогонство. Конрад Бусов пише да се касније на самртном одру принц „веома жалио на своју љубавницу Катарину јер је она толико овладала њиме да није имао снаге да је остави, и штавише њеним саветима се покоравао више него царевој вољи, тако да је она и почетак и узрок свих његових невоља и недаћа“.

Да ли су то заиста били довољни разлози да се осујети тако свеобухватан план као што је брак царске кћери, а затим и оснивање целе једне државе? Бусов алудира да је нешто друго могло бити разлог разилажења Годунова и Густава.

„Њему је [Годунов] ставио на располагање све своје снаге да овај помоћу њих нападне своје неверне Швеђане и освети им се за своју несрећу, те да поврати трон који му припада по очевом наследству. Али војвода Густав није пристао на то и рекао је да би радије сам погинуо него што би подвргао своју земљу разарању и убијању хиљада људи“. Управо због тога је, сматра Бусов, „цар променио своје расположење“ према Густаву и за казну га протерао у Углич.

Маса у својој „романтичној“ верзији догађаја помиње да је Годунов покушавао да уразуми Густава: „Наредио је да се овоме објави како не приличи краљевском сину да буде са туђом женом и да јој указује царске почасти, а поврх тога да у свим својим пословима слуша савете жене, те да му такође ваља уздржавати се од лудорија, и дао му још неколико сличних савета. Чувши то, и сматрајући да му се чини велика неправда, принц беше веома увређен и не хтеде нимало да попусти“. Можда те речи садрже одјек политичке дискусије коју су водили Годунов и Густав. Било како било, Густав није преведен у православље, а његов брак са Ксенијом је отказан.

Шведском принцу је одузета Калуга са околним градовима. Уместо тога је добио древни Углич, где је наставио да живи у статусу кнеза. Било му је дозвољено да „мајсторише и гради шта год пожели. И он је тамо направио многе лудости“, пише Маса. „Цар му је доделио једног племића који је имао задатак да служи принцу и да прати све што овај ради, али од жене је одвојен“. Када је на престо ступио Василиј Шујски принц Густав је премештен у град Кашин. И даље је третиран као кнез, али је остао у Русији. Или га нису пустили да оде, или он сам није желео да се врати у Европу и да тамо живи као скитница. Умро је 1607. године у Кашину. Сахрањен је „у предивном брезовом шумарку, на обали Кашинке“.

Дмитровски манастир, Кашин, 1910, Сергеј Прокудин-Горски.

У 19. веку су научници почели да оспоравају аутентичност личности Катарине (у шведским изворима она је Brita Persdotter Karth), а данас се већ сматра да је то легендарна личност и да је Катарину „измислио“ шведски барон Адолф Стиернелд (Adolf Ludvig Stierneld, 1755-1835) како би образложио своје сродство са шведском краљевском породицом. Барон је, наиме, тврдио да је потомак Ларса, старијег сина Густава и Катарине. Као основ за такву тврдњу послужио је древни рукопис који је барон Стиернелд фалсификовао.

Ако је тако, онда је вероватнија верзија да је Густав био поштени научник који није желео да ратује против Швеђана. Али откуд онда верзија о љубавници, и како то да њу помињу и Мас и Бусов? Треба имати у виду да су обојица дошла у Русију тек после принчевог прогонства, тако да су информације о догађајима, по свему судећи, добили од својих руских савременика. А овима је, наравно, одговарало да страног принца прикажу као пијаницу и безумника, а не као јунака и патриоту који је одбио „пола царства“, што би му следовало да се оженио царевом ћерком.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“