Возови у пакленој долини: Најстрашнија железничка катастрофа у историји СССР-а

Несрећа на Транссибирској железници у ноћи између 3. и 4. јуна 1989. у Иглинском округу Башкирске АССР и Чељабинској области.

Несрећа на Транссибирској железници у ноћи између 3. и 4. јуна 1989. у Иглинском округу Башкирске АССР и Чељабинској области.

Сергеј Титов/Sputnik
Експлозија је по снази била близу експлозије атомске бомбе у Хирошими. Стуб пламена се могао видети 100 километара унаоколо, а температура је накратко достигла неколико хиљада степени Целзијуса.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Дрвеће је горело као да су џиновске свеће, а вагони, пурпурни од усијања, димили су се дуж насипа. Све се стопило у један невероватни крик бола и ужаса неколико стотина људи који су умирали у опекотинама и пламену. Буктала је шума, буктали су железнички прагови, буктали су људи. Појурили смо да хватамо ’живе бакље’, да сузбијамо пламен на њима, и односимо их ближе путу, што даље од ватре. Апокалипса...“ – тако је уредник листа „Стальная искра“ Валериј Михејев описао последице језиве железничке катастрофе која се догодила 4. јуна 1989. године на деоници Транссибирске магистрале у Башкирској АССР (1.500 километара источно од Москве).

Природни гас у пламену. Транссибирска железница на потезу Уфа - Чељабинск, 3. јун, 23 часа 14 минута.

Узрок трагедије је било оштећење гасовода који је пролазио близу пруге тако да се у ненасељеној долини брзо нагомилао гас. Нешто после један сат по поноћи у то гасно „језеро“ ушла су два путничка воза која су се кретала у супротним смеровима. Била је довољна једна искра или бачени опушак да се читава долина претвори у пакао.

Експлозија ударног таласа избацила је са пруге четрнаест вагона од два путничка воза.

Дошло је до експлозије гаса која се по снази (12 килотона ТНТ-а) може упоредити са нуклеарном експлозијом у Хирошими (16 килотона ТНТ-а). Пламен се видео у радијусу од преко 100 км. Ударни талас је избио стакла на зградама у граду Аша удаљеном 11 километара. У самој долини је температура накратко достигла неколико хиљада степени. Пожар је захватио 150 хектара шуме, уништено је 350 метара пруге, експлозија је разбацала по насипу један број вагона у којима су људи у том тренутку спавали, а други вагони, који су остали на шинама, у потпуности су изгорели.

Несрећа на Транссибирској железници, изгорели вагони.

„Пробудила сам се кад сам пала са горње полице на под, а све унаоколо је већ било у пламену“, причала је касније Наталија К. из Адлера. „Чинило ми се да сањам некакав кошмар јер сам видела како ми гори кожа на руци и љушти се, како дете захваћено пламеном пузи испод мојих ногу, како ми се приближава војник испружених руку са рупама уместо очију, ја пузим поред жене која не може да угаси пламен у сопственој коси, а у купеу више нема ни полица, ни врата, ни прозора“.

Несрећа на Транссибирској железници, евакуација повређених путника.

Петогодишња Тања Сопиљњак је са браћом и родитељима путовала из Сибира на летовање на Црно море: „Вагон је изгорео за три минута... Браве на вратима су се усијале и заглавиле. Мама је добила опекотине јер је ухватила за браву. Секунде су биле у питању. Најпре нисмо могли да избијемо стакло али је онда оно само пукло од високе температуре па смо се нагли кроз прозор да удахнемо ваздуха. Чули смо како људи вичу и вриште, а затим се ућуте. То значи да су умрли. Чим смо се искобељали одјекнула је друга детонација и наш вагон је експлодирао“.

Родбина и пријатељи погинулих у железничкој несрећи код Уфе на месту трагичног догађаја.

Када је власт сазнала какве су размере катастрофе, на ово подручје су хитно упућени сви ватрогасци, лекари и припадници оружаних снага у овом региону. „Призор који смо тамо видели подсећао је на последице нуклеарне експлозије. Додирнеш лист на дрвету а он се претвори у прах у твојим рукама. Тамо сам први пут видео како гори гвожђе и капље алуминијум“, испричао је касније лекар уфимске болнице Радик Зинатулин. У болнице су аутобусима, авионима и хеликоптерима евакуисани контузовани људи са страшним опекотинама дисајних органа, ногу, лица и тела. Многи су били још живи када су донети на операциони сто, али су убрзо затим умрли.

У близини железничке пруге Чељабинск-Уфа услед оштећења на гасоводу, дошло је до цурења течног гаса што је довело до експлозије возова.

Војници који су радили на рашчишћавању згаришта добијали су алкохол да пију, јер су буквално дрхтали и повраћали док су уклањали гомиле угљенисаних тела и гвожђа. Убрзо затим су на место трагедије стигли ужаснути чланови породица погинулих и очајно покушавали да у рушевинама пронађу своје најмилије. То често није било могуће јер су поједина тела била без главе.

Транспорт рањених до московских болница, Внуково.

Лекар Виктор Смољников се сећао срцепарајуће сцене у болници града Уфе чији је он био сведок: „Усекло ми се у сећање: лежи дечачић од главе до пете у завојима. У болничку собу уђоше две жене и свака поче тврдити да је то њен син. Дете отвори очи, погледа једну од њих и рече: ’Мама, мама’. Друга бризну у плач. Њено дете је изгорело...“

Лекари указују прву помоћ повређеним у железничкој несрећи.

Страшну трагедију је изазвао спој људског немара и кобне случајности. Цев је оштетио багер још за време изградње гасовода 1985. године. Четири године касније рупа је већ била дуга 1,7 метара. Уочи експлозије радници гасовода су забележили пад притиска у цевима, али уместо да потраже извор проблема само су повећали притисак, што је додатно погоршало ситуацију. Није обраћена пажња ни на саопштења машиновођа у композицијама које су туда пролазиле да у долини осећају јак мирис гаса. И на крају, ниједан од та два воза није требало да се налази на тој деоници пруге у исто време. Један од њих је много каснио због тога што је морала да сиђе трудница којој је била неопходна хитна хоспитализација.

Студенткиња медицинског факултета са малим пацијентом повређеним у железничкој несрећи.

Судски поступци су трајали до 1995. године. Одлуком Врховног суда Руске Федерације осуђено је седам људи који су непосредно били одговорни за постављање цеви и игнорисали су оштећење. Од њих је четворо одмах ослобођено у амнестији поводом 50-годишњице Победе у Великом отаџбинском рату, један је ускоро оправдан и само две особе су добиле две године затвора за кривично дело учињено услед непажње.

Родбина и пријатељи погинулих на месту несреће.

Према званичним подацима, у железничкој катастрофи код Уфе од 1.284 путника у два воза погинуло је 575 људи, од тога 181 дете. Изгинуо је скоро цео омладински хокејашки тим „Трактор-73“ који је два пута био шампион Совјетског Савеза. Стотине људи су доживотно остали инвалиди. „Још увек сунчеви зраци не смеју да ми падну на руке“, каже кондуктер једног вагона Валентина Џонџуа: „Ако падну, руке ми поцрне. Не поцрвене него баш поцрне. Али остала сам жива“.

Медицинска сестра на дежурству.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“