Како је Стаљин направио од Москве мегаполис (а град неповратно изгубио многе споменике архитектуре)

Кира Лисицка (Photo: Getty Images; Public domain)
Многа ремек-дела архитектуре заувек су изгубљена, и многи лепи амбијенти су угушени околним објектима зато што је Москва потпуно променила свој изглед. Са друге стране, престоница Русије не би ни постала тако развијен мегаполис да није било Стаљиновог плана реконструкције.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Москва треба да поприми европски изглед. Историјски споменици и здања ће, наравно, остати, али садашњи азијатски карактер града – све те криве уличице, без реда подигнуте зграде и чудне боје њихових фасада – све то треба да буде срушено“. Ово је изречено далеко пре него што је Јосиф Стаљин дошао на власт. Тако је 1913. године посланик московске Думе Николај Шченков изнео своје виђење будуће Москве у листу „Голос Москвы“. Шченков је био на челу „Комисије за уређење града московске градске Думе“.

Москва. Манастир Страсне иконе Пресвете Богородице („Страстной монастырь“). Око 1925-1926.

Комисија је основана са циљем да се план града коригује у складу са потребама нове епохе, али није имала могућност да реализује своје пројекте јер је 1917. године избила револуција. Али ипак треба обратити пажњу на чињеницу да је потреба за кориговањем урбаног плана Москве била очигледна још пре почетка Стаљинове индустријализације и урбанизације. Роман Клејн, један од плодних архитеката Москве тога доба, рекао је у интервјуу за „Голос Москвы“ следеће: „Москва је велики трговачки центар чије становништво из године у годину расте, као и потреба за стамбеним простором, а земља је све скупља. Хтели ми то или не, зграде ће расти у висину, засењивати мање виле и надвијати се над куполама храмова“.

„Све је набацано на гомилу“

Догађаји после Револуције 1917. године показали су да је Клејн био потпуно у праву. Само у периоду од 1918. до 1924. године преко 500.000 људи је пресељено из Подмосковља и сиромашних четврти у центар Москве. Они су усељени у виле бивших аристократа и у градска здања – у бивше луксузне хотеле и станове високе класе. Од свега тога су они направили „комунални“ стамбени простор. И поред тога, потребе за стамбеним простором су биле огромне. Многи су долазили у Москву да раде и да се школују у условима економске кризе током 1920-их. Сви су они морали негде да живе и зато је у том периоду неколико архитектонских тимова предложило своје планове за реконструкцију Москве. Ниједан од њих, међутим, није био прихваћен као довољно добар за реализацију.

Тверска улица.

Стога је 1932. године расписан затворени конкурс за генерални план Москве на који су своје радове поднели великани архитектуре као што су Ле Корбизје, Ханес Мајер (други директор Баухауса) и Ернст Меј (творац „Новог Франкфурта“). Ле Корбизјеов план је био најрадикалнији. „Све је то набацано без реда и одређеног циља“, изјавио је он. „У Москви све треба срушити и изградити поново“, рекао је Ле Корбизје. Његов план се састојао у томе да се центар града комплетно сруши и да се затим направи на основу правоугаоне мреже улица. Ернст Меј је сматрао да „Москва у садашњем виду не може рационално да прими више од милион становника“.

Почетком 1930-их у граду је живело већ преко 3 милиона људи. Мрежа улица је заиста била компликована, било је много сокака и булевара, много улица које су још увек биле бар делимично поплочане калдрмом или дрветом и нису имале тротоар. Москва још увек није била потпуно спремна за индустријализацију која подразумева интензиван саобраћај.

Специјално за потребе преуређивања Москве 1933. године је основан пројектни биро „Конструкторски атељеи Савета Москве“. Такозвани „Генерални план реконструкције Москве“ завршен је 1935. године, али је већ пре тога почела велика изградња – завршена је прва линија метроа „Сокољническа“ и почела је припрема за изградњу канала Москва-Волга. У центру града су ударени темељи Државне библиотеке СССР-а „В. И. Лењин“, хотела „Москва“ и данашње Државне Думе. Брзо се одвијало и преуређивање плана улица. Очигледно је било да ће поједини важни делови старог града бити срушени.

Шта је изгубљено?

Минирање Храма Христа Спаситеља.

Реконструкција Москве се одвијала у доба када су власти интензивно спроводиле кампању против религије. Масовно уништавање православних храмова покренуто је 1928. године. Бољшевици су без двоумљења рушили старе храмове да би проширили улице, или једноставно из пропагандистичких побуда и мржње према религији. Многе куполе су срушене, многи храмови су затворени или су коришћени у различите сврхе – као складиште жита, фабрички погон, научно-истраживачки институт... У опасности су такође биле и читаве четврти са старом нискоградњом, и у многима од њих су постојале историјске виле. Према плану, сви значајни градски тргови, укључујући и Црвени трг, морали су бити бар двоструко увећани, што је значило да се околна здања руше. Скоро све важне улице у граду, сви проспекти и све магистрале такође су проширене за 30-40 метара, па и више, а здања која су на тим местима стајала или су срушена или су измештена.

Следи списак најважнијих архитектонских губитака

Симонов манастир, Москва 1882.

– Симонов манастир. Саграђен од 14. до 17. века и срушен током 1920-их и 1930-их. Симонов манастир је био историјски споменик и меморијални центар. После рушења већине зграда и манастирског гробља саграђен је нови Дворац културе за „ЗИЛ“ (суседну аутомобилску фабрику).

Сухарева кула на совјетској разгледници, 1927.

– Сухарева кула. Саграђена је у стилу московског барока 1692-1695. Првобитно је припадала Московској школи за математику и навигацију, а касније, у 18. и 19. веку у њој је било смештено мноштво продавница и мајсторских радионица. Нажалост, кула се налазила насред Садовог кружног пута („Садовое кольцо“), московске кружне улице која је морала да се прошири. Сухарева кула је срушена 1934. године.

Зидине Китај-города пре рушења 1934.

– Стари бедем Китај-города. Бедем око Москве саградиле су италијанске архитекте у 16. веку. Током 1930-их он већ одавно није имао никакву одбрамбену функцију и служио је само као упечатљив историјски споменик у центру града. Зидине са многобројним кулама су срушене 1934-1935. године. Иза хотела „Метропол“ сачуван је само један фрагмент бедема дугачак око 150 метара.

Храм Христа Спаситеља. Овај храм је грађен 40 година. Завршен је 1883. и посвећен победи Русије над Наполеоном 1812. године. Био је висок 103 метра. Срушен је 1931. Било је планирано да се његовим рушењем ослободи место за џиновски Дворац Совјета где ће бити смештен Врховни Совјет СССР-а, законодавни орган земље. Изградња је почела 1937. али је заустављена 1941. када је почео Велики отаџбински рат. На том месту је 1958. ископан базен „Москва“. Храм Христа Спаситеља је 2000. године реконструисан према првобитном пројекту.

– Манастир Страсне иконе Пресвете Богородице („Страстной монастырь“). Основан је 1654. године. Манастир је доминирао Пушкиновим тргом, једним од централних тргова Москве. Срушен је 1931. године, а касније је на његовом месту подигнут биоскоп „Пушкински“.

– Градска територија на месту данашњег проспекта Нови Арбат требало је да буде срушена у складу са Стаљиновим Генералним планом из 1935. године, али је њено рушење почело тек после рата, крајем 1950-их и почетком 1960-их. Приликом изградње ове улице срушена је цела историјска четврт.

Улица Горког

Према званичној евиденцији, 1938. године је било 216 историјских здања под заштитом државе, а 1935. године их је остало само 74. Наравно, у Москви је после 1935. године било више од 74 историјска здања али у том тренутку сва остала здања нису имала тај статус. Разлика у бројкама само показује колике су биле размере рушења. На пример, све фасаде у Тверској улици су реконструисане, скоро сви храмови у центру су срушени, а многа здања су реконструисана тако да више ништа у њима не подсећа на првобитни изглед. Поједина преостала историјска здања су измештена без демонтаже. Реализација Генералног плана обустављена је 1941. године када се Други светски рат проширио на Совјетски Савез.

Шта је добијено?

Велики Колхозни (Велики Сухаревски) трг у Москви, 1957.

Град је неповратно изгубио многе споменике архитектуре, али је са друге стране много тога и добио. Захваљујући ширењу централних улица и изградњи кружних булевара и улица Москва је била спремна да прими већи број становника, и што је најважније, да обезбеди неометани саобраћај у великом граду.

После рата је реализација Генералног плана настављена. Око старог центра града почела су да ничу нова насеља Москве надовезујући се на већ постојећу мрежу чиме је олакшан јавни саобраћај. Московски аутомобилски кружни пут планиран је од краја 1930-их и окончан 1962. године. Он је од кључног значаја за градску саобраћајну мрежу. Направљен је и канал Москва-Волга (на градилиштима су радили затвореници из система ГУЛАГ), што је скратило саобраћајне линије између двеју река и омогућило развој речног саобраћаја у Московској области.

Проспект Калињина, изградња, (сада Нови Арбат), Москва.

Кејови реке Москве су поплочани гранитом у дужини од 52 километра. Реконструисана су три моста и саграђено је девет нових. Око Москве су изградњом брана направљени многи резервоари воде, а у чишћењу и филтрирању воде примењене су нове технологије. Направљени су и многи јавни паркови, пре свега Парк „Горки“, тако да је Москва постала град са највише зеленила на свету. Приликом реализације Генралног плана направљени су и неки озбиљни пропусти, али је та реализација настављена и трајала је све док је трајао СССР.

Виталне потребе огромног града који се стално шири биле су задовољене отприлике за 20-30 година, и то није било нимало једноставно с обзиром да је цео процес био отежан и пољуљан Другим светским ратом. Читав низ споменика културе је изгубљен али је Стаљинова реконструкција у целини допринела да Москва буде оно што данас јесте, и омогућила је да се развој града настави и после распада СССР-а.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“