„Цар је позвао и мене, и лично ми пружио пехар вина“, написао је Рафаело Барберини, познати Италијан који је 1564. године донео Ивану Грозном писмо од енглеске краљице Елизабете. „Одмах ми тај алкохол помути разум и ми сви, заборавивши пристојност и скромност, појурисмо према вратима..., док се најзад не докопасмо дворског трема, где нас двадесетак или више корака одатле чекаху слуге са коњима. Али кад сиђосмо са трема да дођемо до наших коња и кренемо кући, морадосмо да газимо кроз блато које беше до колена, а ноћ бејаше тамна-претамна, нигде ни пламичка, тако да се прилично намучисмо док седосмо на коње“.
„Алкохолни доживљаји“ које описује Барберини нису били једини такав случај. „Многи странци, знајући обичај руске гостопримљивости, седали су за сто са зебњом, очекујући да ће бити приморани да много пију“, пише познати руски историчар Василиј Кључевски.
Пир у Грановитој палати Московског кремља.
Public domainУ 15. и 16. веку су московски кнезови и цареви лично угошћивали свако изасланство. У 17. веку је већ било више страних изасланика и нису све државе уживале исти статус, тако да је трпеза у царевом присуству, па још и са конзумирањем алкохола, била резервисана само за најпривилегованије и најпоштованије госте. Такву трпезу је описао Андреј Роде, секретар данског изасланства 1659. године у Русији, које је предводио Ханс Олделанд.
„Донесоше напитке: вино, медовину и вотку, у 7 сребрних и позлаћених бокала различите величине и у 5 великих бокала од калаја. Што се тиче пива, њега довезоше на саоницама. Када поставише трпезу, на њој беше толико јела колико је могло да стане, остало предадоше нашој послузи. Затим позваше изасланика на ручак. По руском обичају пре свега му понудише ради подстицања апетита да попије веома јаку вотку из врло лепе чаше опточене златом. Затим свима за трпезом наточише по један велики пехар рајнског ризлинга, али га нико не дотаче у очекивању предстојећих здравица“, пише Роде.
Ашмарин В. М. Чаша, емајл, филигран.
BKHV (CC BY-SA 4.0)Чаша у 17. веку је била запремине 120 мл, па није ни чудо што после таквог почетка дански изасланик није журио са испијањем ризлинга. А шта су Руси радили на таквим пировима? У оно доба се у круговима руских великодостојника и племства сматрало да је добро напити се на царском пиру, и уопште на пиру, јер се тако указује поштовање домаћину. Како је приметио аустријски дипломата Августин фон Мајерберг, који је такође био гост Москве у 17. веку, „мера у испијању алкохола је само једна – да човек постане пијан. Нико не излази из трпезарије док га не изнесу“. Узгред, Мајерберг такође није био велики љубитељ пријема које су Руси организовали за своје изасланике. Он је у једној својој посети био гост Афанасија Ордин-Нашчокина, који је фактички руководио руском дипломатијом. Мајерберг је са олакшањем приметио да Нашчокин „уопште није глупак који подражава обичаје, него нас је са пријатељском љубазношћу ослободио обавезе да пијемо на устаљени начин док се не напијемо“.
Пехар бојарина и царског коњушара Бориса Федоровича Годунова. 1584-1591. Сребро, резбарење, гравирање.
Shakko (CC BY-SA 4.0)Али у сусрету са царем изасланици ненавикнути на руску вотку ипак нису могли да се избаве од обавезе која им је толико тешко падала. По свему судећи, руске дипломате су имале непосредан задатак да опију странце до потпуног губитка контроле.
Вотка, или „хлебно вино“ (како се тада у Москви још звала), била је главна компонента међу намирницама којима су снабдевани страни изасланици. У 16. и 17. веку она је у Московском царству још увек била необично скуп напитак, а држава је имала монопол на њену производњу. Примера ради, ево колико алкохола је издато Џону Мерику, енглеском изасланику у Москви за време Михаила Фјодоровича. Мерик је лично сваког дана добијао четири чаше вотке (око пола литра), пехар (1,1 л) „виноградског вина“, три пехара медовине (вина од меда и воћа), пехар и по медоваче (ракије од меда) и кофу пива. Дворани из његове пратње добијали су по четири чаше „хлебног вина“ (али не толико јаког као за изасланика), пехар медовине, три четврти кофе обичне медоваче и по пола кофе пива. Чак и обичним слугама у изасланиковој свити следовале су по две чаше вотке и пола кофе пива. То су свакако биле веће количине од онога што се могло попити у току дана. Зашто се тако поступало? Наравно, да би се показало богатство и дарежљивост руског цара, а и да би се сазнало какве се информације могу извући од изасланика и његове свите за време таквих гозби.
Гозбе са важним гостима нису се завршавале у царском дворцу. Већ од краја 15. века појавио се обичај да се изасланик „напоји“ у његовим сопственим одајама, тј. у одајама које су њему и његовој свити додељене за боравак. Ту „процедуру“ детаљно описује Сигмунд фон Херберштајн, који је посетио Москву у 16. веку.
Сигмунд фон Херберштајн
Public domain„Када цар отпусти изасланство, онда они који су их допратили у дворац сада их прате назад у гостионицу, говорећи да им је наложено да тамо бораве и забављају госте. Доносе се сребрни пехари и друге посуде, свака са одређеним напитком, и сви се труде да опију изасланике. А ти људи умеју да приморају човека да пије. Кад више немају повода да подигну пехар, они на крају пију за здравље ћесара, цара и оних који по њиховом мишљењу заслужују одређено поштовање, рачунајући да нико не би смео нити може одбити да попије за такве људе. Пије се на следећи начин. Онај ко почне, узме пехар и изађе на средину собе. Стојећи непокривене главе он бираним речима излаже за чије здравље пије и шта том човеку жели. Затим искапи пехар, окрене га наопако и дотакне њиме своје теме, да сви виде како је он попио и како жели здравље дотичном господину. Затим се попне на најузвишеније место, заповеди да се напуни неколико пехара и редом свакоме пружа његов пехар помињући име особе за чије здравље треба попити. Сви излазе, један по један, на средину собе и искапивши пехар враћају се на своје место. Онај ко жели да избегне трајнију конзумацију принуђен је да се претвара како је пијан или је заспао, или бар да уверава домаћине да никако не може више да пије, јер они су убеђени да добар пријем гостију и учтиво опхођење према њима подразумева да се они обавезно напију“.
Како у царском дворцу, тако и на „гостујућим“ гозбама у изасланичким одајама, руски полицијски официри којима је било поверено да напијају изасланике имали су уз себе дугачак списак имена људи за чије здравље је требало подићи бокал, тако да никада не остану без повода за здравицу. Како пише Кључевски, „ти официри су често постизали циљ и изасланик је био пијан, а то није пролазило без тужних последица. Са друге стране, понекад су постизани и други важни циљеви: дешавало се да се припити посланик излане и исприча оно што му је наређено да задржи за себе“.
„Обред целивања“
Константин МаковскиА шта се дешавало ако изасланик никако није био у стању толико да попије? У таквим случајевима је московски владар милостиво дозвољавао госту из туђине да „не допије до краја“. То се догодило са Амброђом Контаринијем током његове посете великом кнезу Ивану III. Италијан је једва попио четвртину пехара који му је пружио цар, а онда је Иван Васиљевич сам дозволио изасланику да не допије пехар.
Руски цар одсеца главу једном од побуњених „стрелаца“ пред својим племићима.
Hulton Archive/Getty ImagesАли највећи ентузијаста у погледу опијања страних изасланика и гостију био је, наравно, Петар Велики. Ни пре ни после њега европски гости никада нису пили тако како су морали да пију у његово време. Највише сведочанстава о томе оставио је холштајнски племић Фридрих Вилхелм Бергхолц. Он је лично познавао Петра Великог и у више наврата је био принуђен да се напије у његовом друштву. „Страшно сам се бојао пијанки“, говорио је Бергхолц. То је схватао чак и његов господар Карл Фридрих, војвода од Холштајна: „Његово височанство ми је дошапнуло да у исту такву плетену флашу у каквој је било бургундско вино додам црвене воде и да је мало помешам са вином“ – то је војвода саветовао свом поданику као решење за Петрове пијанке.
Лично Карл Фридрих, међутим, није имао користи од таквих метода. Цар Петар је будно мотрио да гости за његово здравље пију „како доликује“. Када је војвода од Холштајна за време празника покушао да попије разблажено вино, Петар „узе од његовог височанства чашу и, пробавши, врати му је са речима: ’Твоје вино ништа не ваља’“. Војвода покуша да се оправда како је нешто болешљив и не може толико да пије, али цар рече да је разблажени алкохол још штетнији од чистог и „из своје флаше му наточи у чашу јако и горко мађарско вино, које он обично пије“. Петар се љутио кад сазна да неко мало пије. Бергхолц пише: „Цар је сазнао да за столом, са леве стране, где су седели министри, не наздрављају сви чистим вином, или бар не оним винима која је он захтевао. Његово величанство се много наљутило и цар нареди свима и свакоме за столом да за казну попије огромну чашу мађарског вина. Будући да је вино по његовој наредби точено из две различите флаше и да су сви одмах постали пијани, мислим да је то вино било помешано са вотком“.
Укратко речено, цар Петар по питању напијања није штедео ни своје људе ни туђинце. Туче и непријатне ситуације су о царским празницима биле уобичајена појава. Бергхолц пише да се „адмирал [Апраксин] толико напио да је плакао као дете, што се њему обично дешава у сличним ситуацијама. Кнез Меншиков је био толико пијан да је пао као мртав, па су његови људи морали да пошаљу некога по кнегињу и њену сестру, а ове су га помоћу разних алкохолних мириса мало освестиле и замолиле цара за дозволу да га одведу кући. Једном речју, врло мало је било учесника таквих пијанки који нису били потпуно пијани...“
Принц Карл Фридрих од Шведске.
Public domainПознато је да је Петрово пијанчење понекад имало врло тешке последице. На пример, курландски војвода Фридрих Вилхелм, за кога је Петар удао своју рођаку Ану Ивановну, није преживео гозбу са руским царем. Два дана након завршетка свадбених прослава младожења је умро на путу из Петербурга, а савременици су његову смрт приписивали чињеници да је млади војвода неразумно одлучио да се такмичи са Петром у пијанчењу. Петар Велики је, додуше, био последњи руски монарх који је тако отворено пио са својим гостима и поданицима. За време каснијих владара династије Романов ова брутална руска традиција „алкохолне дипломатије“ потпуно се угасила.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
