Које источњачке обичаје су преузели руски цареви?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Иван Васиљевич, први руски цар, добио је надимак „Грозни“ још у 16. веку. У оно време је та руска реч по значењу била слична речима „моћан“ и „велики“, а савременицима је било очигледно због чега је цар добио такав надимак. Он је покорио Казањски и Астрахањски канат, тј. оно што је остало од Златне Хорде после њеног распада.

Цар је желео да цео цивилизовани свет зна за то, али тада није било међународних медија. Њихову улогу су у оно доба вршиле депеше и белешке страних изасланика. А како оставити утисак на страног изасланика? Луксузним гозбама, наравно! И управо на тим гозбама су у пуној мери дошли до изражаја источњачки ритуали и обичаји које су Руси примили.

Владари покорених држава служили су победнику

„Руски посланици код императора Светог римског царства Максимилијана II у Регенсбургу“, 1576. стр. 1-4.

Shakko (CC BY-SA 4.0)

Ево шта је забележио енглески трговац који је остао анониман, а био је 1557. године на гозби Ивана Грозног: „Када је дошло време за ручак увели су нас у царску одају за ручавање. <...> У горњем челу једног [стола] седело је Његово Величанство, његов брат и казањски цар-заробљеник. Два аршина ниже седео је син казањског цара, дете од око пет година. За трећим столом су седели такозвани Черкези, који служе цару у његовим ратовима против непријатеља“.

Грозном је било важно да покаже странцима како је Казањски канат заиста покорен и како његов последњи кан служи руском цару. „Цар заробљеник“ кога помиње Енглез био је кан Јадигар-Мухамед, који је после заузимања Казања 1552. године прешао у службу код Ивана Грозног, а затим је крштен у православној вери под именом Симеон Касајевич. Такав обичај су страни изасланици видели у више наврата, на пример 1586. године за време Фјодора Ивановича, када су на пријему код цара били присутни кримски, касимски и сибирски царевић.

На пиру Ивана Грозног Енглез помиње и Черкезе, претке Адигејаца и Кабардинаца. Тај народ је средином 16. века живео на обали Каспијског мора и признавао је власт рускога цара. У то време су контакти руских и татарских племићких породица постали веома тесни, склапано је много бракова који су јачали везе Русије са територијама бивше Златне Хорде. И сам цар Иван Грозни се ородио са Черкезима.

Склапани су бракови са племићима из покорених земаља

Симеон Бекбулатович (Саин-Булат), портрет непознатог сликара, друга половина 16. века, почетак 17. века.

Public domain

Друга жена цара Ивана, са којом је живео осам година, била је черкеска принцеза Марија Темрјуковна (до крштења Кученеј). Њен рођак је био царевић Саин-Булат, кога је у православну веру крстио Симеон Бекбулатович, а брат јој је био Салтанкул, који је у Русији добио име Михаил Черкески. Михаил је у Московском царству био војсковођа, а Симеон је 1575. године чак управљао земљом 11 месеци, по вољи Ивана Грозног.

Успостављање родбинских веза са племством покорених земаља је источњачка традиција коју су у Русију донели управо канови Хорде. Још у 14. веку је владар Хорде Узбек-кан удао своју рођену сестру Кончаку за московског кнеза Јурија Даниловича. Кончака је на крштењу добила име Агафија. Отац Ивана Грозног, московски кнез Василије III, оженио се Соломонијом Сабуровом (род Сабурових је потицао од татарских племића у царској служби који су се преселили у Русију). Василије III је уједно своју сестру Јевдокију дао за татарског принца Кудај-Кула, сина казањског кана.

Друга жена Василија III била је Јелена Глинска, мајка Ивана Грозног, а кнезови из рода Глинских су тврдили да воде порекло од Мансура, Мамајевог сина (а Мамај је био темник, тј. војсковођа Златне Хорде).

Коришћене су круне покорених владара

„Шапке“ Руског царства.

Shakko/Wikipedia

Мономахова капа, најважнија круна московских кнезова с краја 15. века, служила је московским владарима као симбол који сведочи да њихова власт потиче од кијевских кнезова. Али за време пријема изасланика на постољима и столовима поред трона стајали су и венци других држава, на пример Астрахањског, Казањског и Сибирског каната, чиме је истицано да руски цар има власт над дотичним територијама. Те „капе“ су обавезно учествовале и у церемонијама устоличења руских царева.

Предавано је оружје на уласку у царев дворац

Данилевски Ј.И. Иван Грозни. Енглески изасланици.

Студио војних уметника „М.Б.Греков“

Руси су од дипломатских традиција Златне Хорде наследили и правило да нико не улази са оружјем у царске одаје. То правило је важило у Сарају, престоници Хорде. За европске дипломате је ношење оружја било питање части, али су и они морали да га остављају на улазу у Кремљ.

Дипломатски пријем је уједно био и гозба

Литографија „Пир у Грановитој палати“

Музеј Московског кремља

У монголским дворцима пред почетак дипломатског пријема доношен је пехар кумиса (ферментисаног напитка од кобиљег млека). Из њега је пио сам кан, а затим и остали, укључујући и изасланика. На руским пријемима се уобичајило испијање вина „из цареве руке“, тј. из пехара који је донет у његово име, али на крају пријема. Изасланици који су уживали посебан углед после тога су били позивани на царски пир.

Коришћени су источњачки детаљи у изгледу и церемонијама

Руска разгледница с почетка 20. века са ликом Ивана Грозног, који је био велики кнез Москве од 1533. до смрти 1584.

Michael Nicholson/Corbis/Getty Images

Руски владари су, почев од Ивана Грозног, носили „тафју“, округлу капу од тканине тесно приљубљену уз потиљак. Цар Иван је бријао главу по обичају војсковођа тога доба, између осталог и војсковођа Хорде. У дугим војним походима коса је могла бити расадник заразних болести. Са друге стране, сматрало се да је некултурно ићи обријане главе без капе, и зато су и цар и бољари носили „тафју“, па су у случају потребе преко ње стављали неку другу капу. Кућне тафје су биле обичне, а свечане су украшаване златовезом и драгим камењем.

Обичаји Хорде одразили су се и на свечани изглед руских царева. Њихово обезбеђење на церемонијама, такозване „ринде“, носило је у рукама „садаке“, тј. лукове који су коришћени у Хорди, а такође свечану униформу која се звала „терлик“ (реч монголског порекла). Укључивањем источњачких детаља и предмета у своје церемоније руски цареви су својим новим поданицима, тј. становништву бивших каната, показивали да нови цар такође користи источњачке симболе и инсигније.

У преписци је коришћена „тугра“, посебан арапски потпис

Тугра императора Петра I.

Државни музеј Истока

Руски цареви су користили специјалан „потпис“ у преписци са муслиманским светом, тј. са кановима из остатака Хорде и султанима Османлијског царства. То је био посебан знак владара, звао се „тугра“. Стављан је на све документе који се шаљу у његово име. У дипломатској преписци са Истоком руски цареви су желели да користе симболе власти које муслимански свет разуме.

Најстарија сачувана тугра руских царева потиче из 1620. године, а Петар I је последњи руски цар који ју је користио у преписци. „Петар Први, син Алексејев, падишах руски“ – тако је у преводу са османлијског гласила тугра руског императора.

Управо за време Петра великог је коначно стављена тачка на зависност Руске државе од источних канова. Кримски кан је био последњи коме су плаћани „поминки“ (симболичан данак). Петар је одлучио да коначно раскрсти и са старим московским обичајима када су у питању дворске церемоније и царске одоре. Он је преобукао своје поданике у европску одећу и увео нова дворска правила. На пример, уместо канских венаца у церемонијама су почеле да се користе круне Руске империје.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!