Како су „магови“ вукли за нос руске цареве

Russia Beyond (Imagno, Fine Art Images/Getty Images; Legion Media; Wellcome collection (CC BY 4.0))
Распућин је био најпознатији „исцелитељ“ у окружењу царске породице, али он није био једини такав.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Јелисеј Бомелије

Алхемичар, 1634. Сликар Давид III Рејкарт.

„Љути маг Бомелије“, како су руски извори назвали овог авантуристу, дошао је 1570. године у Москву из Лондона, где је био лекар и астролог, али се у служби код Ивана Грозног прочуо као искусан тровач.

Бомелијус је био родом из Холандије. Студирао је медицину на Кембриџу али није завршио последњу, шесту годину. То га није спречило да пружа лекарске услуге и постане прилично познат. Главни саветник краљице Елизабете I Вилијем Сесил консултовао се са Бомелијусом у погледу владаркиног здравља, али ни он није могао да га спасе од затвора када се испоставило да Бомелијус ради као лекар без одговарајућег образовања. „Доктор“ није имао новца да плати казну па је три године провео у затвору. Када је 1570. године изашао на слободу на њега је обратио пажњу руски изасланик Андреј Совин, који је тражио лекара за цара Ивана. Тако се Бомелијус обрео у Русији.

„Злобни клеветник Бомелије састављао је погубне напитке са таквом пакленом вештином да је отровани издисао у тренутку који одреди овај тиранин“, написао је историчар Николај Карамзин, и то је скоро све што ми знамо о Бомелијусовом раду у Москви. Као царев лекар он је добијао огроман новац.

Бомелијусова слава, додуше, није дуго трајала. Он је 1574. године ухваћен у шпијунажи против Ивана Грозног у корист Данске и Шведске и зато је сурово кажњен – најпре је жив печен на ражњу, па је остављен у подземној тамници да тамо испусти душу. После овог случаја цар дуго није могао да нађе новог лекара.

Алесандро Калиостро

Ђузепе Балзамо (гроф Каљостро), портрет.

Познати европски шарлатан, „гроф“ Калиостро (право име му је било Ђузепе Балзамо) стигао је у Русију 1779. године. Претходно је већ неколико пута раскринкан, а и у Санкт Петербургу му се у почетку није посрећило. Тада је било у моди интересовање за науку које је подстицала лично императорка Катарина, па су руски племићи били опрезни када се радило о мистици и тајним друштвима. Због тога је Калиостро морао да се представи као исцелитељ, јер му је императорка препоручила управо то. „Када већ ви, грофе, лечите, онда уложите ваше напоре у то достојно занимање, јер олакшавање људских страдања јесте истински позив мудраца“, рекла му је Катарина када је један једини пут био на пријему код ње.

Калиостро је почео да ради, али је новац узимао само од богатих. Са њима је имао и више среће. Свог новог пријатеља, масона Ивана Јелагина, исцелио је од мигрене, а сенатора Строганова од нервног растројства. Све се, међутим, променило када су се појавили прави болесници. Колешки асесор Ислењев је после Калиострових сеанси постао тешка пијаница. А када је гроф узео на лечење двогодишњег Павла, сина кнеза Гаврила Гагарина, и вратио га родитељима потпуно здравог, кренуле су гласине да је Калиостро потурио друго дете.

Гроф је провео 9 месеци у Петербургу и отишао не прославивши се. По мотивима његовог боравка Катарина је написала комедију „Преварант“ у којој је гроф приказан под именом Калифалкжерстон. Није искључено да је императорка пожурила да протера Калиостра зато што је његова жена Лоренца постала сувише блиска са царичиним љубимцем грофом Потемкином.

Данијел Хјум

Данијел Хјум, шкотски медијум. Око 1860. г.

Лош глас се још дуго вукао за Калиостром по Русији. „Човека на чудан начин привлачи све што је натприродно и он необично лако сам себе најискреније обмањује. Ето како се објашњава утицај свих људи попут Калиостра у свим временима, и то доноси велики успех писаћих столова“, написала је 1853. године Ана Тјутчева, дворска дама велике кнегиње Марије Александровне, описујући како се кнегињин муж, велики кнез Александар Николајевич (будући император), заинтересовао за окретање столова. „Чињеница је да се столови окрећу и да пишу. Кажу да они чак одговарају на питање постављено у мислима“, тврдила је Тјутчева.

У Русију је 1858. године допутовао Данијел Хјум, 25-годишњи шкотски „медијум“ који је приређивао сеансе телекинезе. Већ поменута Тјутчева је описала сеансе одржане у присуству императора и његове супруге: „Сто се подигао пола аршина изнад пода. Царица мајка је осетила како је нека рука дотакла карнере на њеној хаљини, како јој је ухватила руку и скинула са ње бурму. Затим је та рука хватала, тресла и штипала све присутне осим императорке, коју је систематски заобилазила. Из царевих руку је узела звонце, пренела га кроз ваздух и пружила принцу Виртембершком. Све је то изазвало повике пуне страха и запањености“.

На Хјумовим сеансама је био мрак, „лица“ умрлих рођака која су се појављивала пред присутнима била су заправо пете шкотског илузионисте, премазане фосфорним уљем. Руке које су испод стола хватале љубитеље спиритизма биле су или Хјумове или његових асистената. У сеанси приређеној у јулу 1858. године учествовало је 11 људи. Сутрадан је та сеанса поновљена у Стрељни, а у новембру је приређена још једна.

Поред тога што је постигао успех на двору, Хјум је у Русији пронашао и будућу жену, 17-годишњу Александру Крољ. Она је 1862. умрла од туберкулозе, а Хјум се поново оженио 1871. године, и опет Рускињом, Јулијом Глумељином, сестром жене хемичара Александра Бутлерова који је свесрдно подржавао Хјума и помагао у организацији његовог сусрета са царем. Ради тог брака је Хјум чак примио православље. Али када је Бутлеров покушао да пред научном комисијом, окупљеном у Петербургу, докаже да Хјум поседује натприродне способности, сеанса је пропала а „видовњак“ је одглумио скандал и отпутовао у Европу да се више никада не врати.

Филип Низје Антелм

Филип Низје Антелм

Поједини кругови сматрају да је породица светих царских новомученика Романових била наклоњена окултизму. Пре рођења царевића Алексеја (1904-1918), наследника престола, цар Николај и царица Александра су били оптерећени тим питањем, јер су добили четири ћерке заредом. Цар и царица су се молили Богу и тражили решење у духовној сфери, што је у појединим круговима протумачено као окултизам.

Цар је 1900. године чуо за Филипа Низјеа Антелма, који је у Француској био чувен као окултиста и исцелитељ. Руски император се срео са њим током своје посете Француској и позвао га у Петербург. Петар Рачковски, шеф руске агентуре у Паризу, прикупио је досије о Антелму из кога се могло закључити да је у питању обичан шарлатан, али је Рачковски убрзо удаљен из службе, а „маестро Филип“ је примљен на двору, где је водио разговоре са царицом. „То је онизак педесетогодишњак тамне косе и црних бркова, обичног изгледа, са лошим јужнофранцуским нагласком“ – тако га је описао велики кнез Константин Константинович. Филип је завршио три године медицине на Лионском универзитету, после чега је почео да се бави „исцељивањем“, пре свега богатих дама.

„Он је тврдио да поседује моћ сугестије која може да утиче на пол детета у мајчиној утроби. Није прописивао никакве лекове које би дворски лекари могли проверити. Тајна његове вештине подразумевала је серију сеанси хипнозе. После два месеца лечења он је објавио да императорка очекује дете“, забележио је велики кнез Александар Михајлович.

Пета царичина трудноћа почела је у новембру 1901. године. У пролеће је примећено да се Александра Фјодоровна мало поправила и да више не носи корсете, али није користила услуге лекара, јер јој је, наводно, то посаветовао маестро Филип, са којим је царица разговарала скоро сваки дан. Када ју је у августу 1902. године најзад прегледао дворски акушер От, испоставило се да она уопште није у другом стању. Цела царска породица је била у шоку, али се царичин однос према Филипу није променио. Последња његова препорука пред повратак у Француску била је да се царица молитвом обрати за помоћ Серафиму Саровском, руском православном подвижнику.

Филип Низје Антелм, 1849-1905.

Руска православна црква је наредне године канонизовала светог Серафима Саровског, а кругови којима православна вера није блиска мисле да је канонизација извршена „по личној наредби“ цара Николаја Другог. Цар и царица су 1903. године отишли на поклоничко путовање у Саровски манастир, а наследник је рођен 1904. године. Подразумева се да су и цар Николај и царица Александра, који су касније и сами канонизовани, били уверени да их је Господ услишио захваљујући молитвама светог Серафима. А пошто им је то посаветовао маестро Филип, и према њему су осећали захвалност. Како је забележила дворска дама Ана Вирубова, „Њихова Величанства су у спаваћој соби држала картонски рам са осушеним цветовима добијен од M. Philippe, које је по његовим речима Спаситељ лично дотакао“.

Поред „маестра Филипа“ окултизам је приписиван и другим особама са којима је царска породица била у контакту. Цар и царица као православни хришћани придавали су велики значај блаженим и јуродивим подвижницима, што је лако могло бити злоупотребљено. Један од људи са „ореолом“ јуродивог био је Григорије Распућин. Њему је, наводно, полазило за руком да побољша здравствено стање царевића Алексеја и да му заустави крварење. Распућин је, међутим, био омражен у руској јавности, а и у царевом непосредном окружењу. Многи су сматрали да је он виновник свих невоља које су снашле Русију. У његовом убиству је узео учешћа и царев брат од стрица Дмитриј Павлович, али у том тренутку империји већ више није било спаса.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“