Како је засијала Москва на дан крунисања цара Николаја Другог

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Изненада из таме изађосмо на улицу са јаким осветљењем. У два улична фењера су уместо петролејки уметнуте сијалице са усијаним влакном које испуштају јарку белу светлост. Окупљени су са усхићењем и чуђењем посматрали овај ’огањ са неба’, тј. светлост без огња, како су га Петербуржани одмах прозвали“ – тим речима савременик описује прво јавно тестирање ових сијалица у Русији.

Осветљење Москве у част крунисања Николаја II.

Алберт Бенуа

Било је то 1873. године, када је руски научник Александар Лодигин упалио светиљке у Одеској улици у Петербургу како би проверио да ли његов изум функционише. Тада нико није могао ни претпоставити да ће овај догађај бити прекретница у развоју осветљења у Русији.

Све је почело од једне лампице

Александар Николајевич Лодигин (1847-1923).

Public domain

После тако ефектне презентације Лодигин се прочуо у целом свету. Охрабрен успехом, основао је организацију „Руско друштво електричног осветљења ’Лодигин и компанија’“. Његова екипа је имала амбициозан циљ – да најпре осветли поједине градске четврти, а затим и цео Петербург. Међутим, бизнисмени који су се бавили градским осветљењем на гас и уље нису имали намеру да због тога изгубе посао. Поред тога, Александар Лодигин није био миљеник власти јер се знало да је симпатизер револуционара.

У то време се уређајима за осветљење бавио још један руски научник, Павел Јаблочков. Он је направио електричну свећу која је давала више светлости него Лодигинова лампа. Јаблочковљевој компанији је било потребно спектакуларно појављивање у јавности, те је стога одлучено да се организује крупнија презентација него што је била Лодигинова.

Литејни мост

Public domain

Пружила им се шанса 1879. године, када је у Петербургу отворен Литејни мост, и посао осветљења није поверен „гасним“ магнатима. Тај посао је добио Јаблочков, и он га је успешно одрадио, али није успео да се „овајди“ од свог изума, јер је његова компанија брзо пропала. И поред тога, електрично осветљење постаје уобичајена појава у Петербургу. „Увече су се те светиљке саме палиле, и све у исто време дуж целог Невског проспекта и Велике морске улице. Најпре је у њима нешто пуцкетало и светлуцало, а затим су млечнобеле јајасте кугле постајале мало љубичасте и одозго се на пролазнике заједно са бледом светлошћу боје јоргована спуштало пчелиње зујање, као да се неко добро замислио и алудира на нешто“ – тако је писац Лав Успенски доживео прве електричне светиљке.

Како су странци обасјали Русију

Варнер фон Сименс

Public domain

У 19. веку су у Русију све чешће почели да долазе страни предузетници јер су у огромној земљи видели тржиште на коме могу да пласирају своје производе. Немачки инжењер Варнер фон Сименс добио је од руске владе наруџбину да провуче телеграфску мрежу између Русије и Европе. Он је заједно са својом браћом основао руску компанију-ћерку Siemens & Halske, па се прихватио посла. Одлучио је да развија бизнис у Русији не користећи увозне делове јер су царинске таксе биле високе.

Компанија „Сименс и Халске“ је 1882. године представила примерке својих производа на Сверуској уметничко-индустријској изложби у Москви. Поред изложбених павиљона је провучена минијатурна електрична железничка пруга са малим возом којим се неколико пута провозао император са породицом. Александру III је било толико драго што су сви производи на изложби направљени у Русији да је Сименсовој компанији одмах доделио звање „снабдевача Двора Његовог Величанства“ и дао му право да користи двоглавог орла као заштитни знак фирме.

Осветљење Московског кремља у част крунисања Николаја II 1883.

Исак Левитан

Неколико месеци касније Александар III је предложио компанији браће Сименс да направи електричну расвету на дан његовог крунисања, заказаног за 15. мај 1883. године. Специјално за ту прилику је направљена покретна електрична централа која је могла да снабдева струјом Московски кремљ и звоник Ивана Великог. Крунисање је било веома ефектно! У званичном извештају са крунисања каже се: „Народ је ћутке стајао на кеју; многи су седели на степеницама које се спуштају у реку Москву и као очарани немо посматрали тај приказ на небу ... Светлост на високим кулама је заиграла као да сијају рубини, јахонти и дијаманти. Цео кеј преко пута Кремља постао је један непрекидни ланац златастих гирланди. Дванаест високих фонтана који избијају из самог тротоара заблистало је светлима дугиних боја. Свуда на плочама су се палили луксузни монограми, панои и натписи. И најзад дође на ред Кремљ као моћни, величанствени витез. Милиони светала заиграше на његовим позлаћеним куполама свечано истичући величанственост и светост минулог дана...“

Осветљење Москве у част крунисања Николаја II.

Public domain

Браћа Сименс су 1886. године основала „Друштво електричне расвете“, компанију која је убрзо затим у Русији постала главна за електричну расвету. Међутим, конзервативно руско друштво дуго није могло да прихвати долазак нове ере осветљења. Многи су се противили масовној електрификацији сматрајући да је превише скупа. Са друге стране, московски трговци су у електричној расвети открили златну жилу, јер се испоставило да лампице у излозима и на рекламним паноима одушевљавају купце, па многи само због тога радо одлазе у тржне центре. И поједине културне установе су обратиле пажњу на могућности које пружа струја. Лојална публика Бољшог театра је, на пример, почела чешће да одлази на представе у Корш театар, јер је тамо могла да види електричне иновације.

Зграда у Одеској улици.

Google maps

Две године након оснивања „Друштва електричне расвете“ покренута је Георгијевска електрана, прва електрична централа у Москви.

Георгијевска термоелектрана

Public domain

По данашњим стандардима је имала прилично малу снагу, свега 10 kW (најстарија електрана „Државна електрична станица бр. 1 ’Смидович’ у Москви данас има снагу 86 MW). Али за Руску империју крајем 19. века то је био велики напредак.

Електрични букет

„Расвета Кремља, 1883.

Алексеј Богољубов

Царска породица је пажљиво пратила рад компаније браће Сименс. Будући император Николај Други је већ знао коме ће бити поверена расвета на његовом крунисању и ниједног тренутка није сумњао у свој избор. И заиста, 1896. године је приређено нешто невиђено у Руској империји. Руско друштво никада раније није присуствовало таквом крунисању. У једном тренутку Кремљ су остветлиле хиљаде светиљки и чинило се да цела Русија може да види ту светлост.

„Кремаљска расвета се упалила у једном трену, управо у оном трену када је царици уручен букет са електричним цветовима“, написао је касније генерал Владимир Џунковски. „Букет је засија, и у истом тренутку цео Кремљ обасјаше светиљке разних боја, као да их је неко огњеном кичицом нацртао на потамнелом небу“.

Расвета у Москви поводом крунисања 1883.

Константин Маковски

Прилично буран почетак електрификације у Русији је наговештавао да ће ускоро доћи време када ће сви користити струју. Предстојала је изградња великих електрана и централизованог система дистрибуције електричне енергије. Чланови „Друштва електричне расвете“ су почели да осмишљавају план изградње термоелектрана и хидроелектрана широм Русије.

У Русији је 1914. године постојало око 80 хидроелектрана, али је избио Први светски рат и донео са собом унутрашњу политичку нестабилност, због чега је Сименсова компанија напустила земљу. Електрификација је и даље била насушни проблем који је требало решавати на нивоу целе земље, али је тај посао припао новој, бољшевичкој власти.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!