50 најважнијих руских изума

Аљона Репкина/Russia Beyond
По речима можда најпознатијег енглеског писца научнофантастичних романа Херберта Велса „историја човечанства је пре свега историја идеја“. Као резултат интересовања за непознато појављивали су се нови уређаји, долазило до открића и стварања читавих теорија. А који су најважнији изуми настали у Русији?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Џепни комуникатор, 1998.

Дружење са пријатељима на некој друштвеној мрежи данас не представља готово никакав проблем. А 1998. проналазак оснивача компаније ABBYY Давида Јана (држављанин Русије рођен у Јеревану, отац Кинез, мајка Јерменка) практично је отворио врата новог света. Он је изумео џепни рачунар Cybiko, са којим се могло играти и комуницирати, нешто између Фејсбука, Тиндера и Воцапа. Имао је сопствени оперативни систем и апликације, а такви уређаји могли су да формирају динамичку мрежу. У Сједињеним Државама је за само неколико месеци продато 250.000 ових уређаја.

2. Идентификација полиморфних вируса, 1993.

Антивирусни програми данас постоје практично на сваком уређају. Али почетком деведесетих година прошлог века, изложеност штетним програмима представљала је озбиљну претњу за рачунаре. Године 1993. Игор Данилов, запослен у научно-производном удружењу „Лењинец“, створио је програм Dr.Web, који је први пут у историји био у стању не само да открије, већ и елиминише полиморфни вирус који је шифровао свој код инфицирањем датотеке. 1996. године руски антивирус на упоредном тестирању идентификовао је 100% таквих вируса. Његов хеуристички анализатор, који користи различите показатеље да идентификује опасне програме, још увек непознате антивирусу, успешно је препознао „заразу“.

3. Игрица „Тетрис“, 1984.

Инжењер Алексеј Пажитнов покушао је 1984. године да „пребаци“ у компјутер фигурице „тетрамино“. Игра је унапређена и програмирана за рачунар Електроника 60. У почетку је Тетрис изгледао прилично примитивно. Фигурице су се састојале од текстуалних знакова попут заграда и цртица. Нешто касније, млади програмер Вадим Герасимов направио је игру за IBM рачунаре у форми која је већ свима позната. „Тетрис” који је ишао из руке у руку на дискетама, постао је хит међу програмерима у СССР-у, а убрзо и шире.

4. Лечење глаукома, 1973.

Код особа које пате од глаукома повећава се очни притисак, што доводи до смањења оштрине вида. А изгледи су, нажалост, поражавајући - слепило. Иновативни метод борбе против ове болести осмислио је офталмолог Свјатослав Фјодоров. Он је 1973. године извео операцију током које је формирао пут за одлив интраокуларне течности. Након непенетрирајуће дубоке склеректомије, притисак се постепено враћа у нормалу, а дејство на очни нерв се смањује. Фјодоровљев метод се данас користи широм света, и даље се сматра једном од најнетрауматичнијих и најефикаснијих у лечењу глаукома.

5. Лични рачунар, 1968.

Године 1968. инжењер Арсениј Горохов патентирао је уређај за програмирање, прототип савременог личног или персоналног рачунара, који је он назвао „интелектор“. Уређај је био намењен првенствено за израду сложених инжењерских цртежа. Имао је тастатуру, системску јединицу и монитор. Али у научно истраживачком институту у којем је радио „Горохов“ његов изум није био удостојен пажње, будући да је оцењен као превише једноставан како би могао да функционише. Оно што је од патента добио, по речима самог изумитеља, било је задовољство и награда од 50 рубаља. А сувише једноставна идеја, како је речено, неколико деценија касније постала је толико уобичајена ствар, будући да компјутер има готово свако.

6. Полупроводничке хетероструктуре, 1968.

Природно зрачење се састоји од различитих таласа, сваки са својом фреквенцијом и фазама. За његов равномеран ток створене су посебне структуре од неколико полупроводничких материјала различите проводљивости и зазора. Жорес Алфјоров и његов амерички колега Херберт Кремер независно један од другог су радили на њиховом стварању. Године 1968. совјетски научници су успели да створе ласер заснован на полупроводничким хетероструктурама који је могао континуирано да ради на собној температури. Двојица научника 2000. године добили су Нобелову награду за физику. Данас, разговарајући телефоном или гледајући филм на ДВД-у, користимо Алфјоровљев изум у свакодневном животу.

7. Космички брод са људском посадом, 1961.

Године 1961. Гагаринов „Восток 1“ постао је прва свемирска летелица са људском посадом. Према плану, лет је требало да буде потпуно аутоматски. Али космонаут је имао на располагању уређаје који су му омогућавали да укључи ручну контролу, након отварања коверте са дигиталним кодом. Практично, пилотирана космонаутика је и данас прилично релативан појам. За разлику од „земаљских“ пилота, космонаути, иако прате ток лета и стање брода, интервенишу само по потреби, попут ручног пристајања, корекције орбите или слетања, као на америчком „шатлу“.

8. Нуклеарни ледоломац, 1959.

Развој атомске енергије 1950-их омогућио је стварање ледоломца који би, без допуњавања горива, могао да крчи пут конвојима бродова дуж Северног морског пута током целе сезоне пловидбе. У време почетка градње ледоломца „Лењин“ био је то први цивилни брод на свету на нуклеарни погон. У службу је ушао 1959. године и већ у првим годинама предводио је неколико стотина бродова кроз лед. Тек 1989. „Лењин“ је заувек пристао у Мурманску.

9. Спутњик, 1957.

Кодно име првог вештачког Земљиног сателита било је ПСА 1 (Простейший спутник-1), односно „Најједноставнији сателит 1“ . Лопта са антенама, међутим, била је комплетан научни инструмент који је истраживао пролазак радио таласа кроз јоносферу, одређивао густину горњих слојева атмосфере при успоравању и проверавао услове рада опреме приликом лансирања у орбиту и свемир. Развијен од стране групе совјетских научника (под руководством Сергеја Корољова и Михаила Тихонравова) и лансиран у орбиту 4. октобра 1957. године, апарат је схваћен у најједноставнијем смислу, човечанство је коначно закорачило у свемир.

10. Космичка исхрана, 1957.

Први експеримент са космичком исхраном спроведен је током лета у свемир пса Лајке 1957. године. За Лајку је била обезбеђена аутоматска хранилица са влажном храном. Током летова Јурија Гагарина и Германа Титова, истраживања су такође обухватала и потребу за храном. Јела за космонауте пуњена су у тубе и пакована у херметички затвореним кесама. Разбацане мрвице и капљице могле су да буду опасне. Како се испоставило, чак при релативно ниској потрошњи енергије у бестежинском стању било је потребно најмање 2800 калорија дневно.

11. Интернет, 1956.

У технолошкој трци СССР је могао да престигне Сједињене Државе неколико деценија раније. Десет година пре него што је у Америци демонстрирана прва комуникација међу компјутерским серверима, војни инжењер кибернетичар Анатолиј Китов, 1959. године, осмислио је пројекат стварања јединствене мреже рачунских центара. Практично понудио је модел интернета. Машине би управљале совјетском економијом, притом без икакве папирологије, на даљину. Међутим, ни за ову, као ни за идеју о сличној мрежи коју је 1962. године предложио кибернетичар Виктор Глушков није било разумевања. А интернет је заправо стигао већ у постсовјетску Русију, из иностранства.

12. Ласер, 1954.

Принцип рада ласера је почетком 20. века предвидео Алберт Ајнштајн. Међутим, први су га применили совјетски научници. Године 1939. физичар Валентин Фабрикант претпоставио је да се може добити константно електромагнетно зрачење и створити усмерени сноп светлости. Његов рад наставили су Александар Прохоров и Николај Басов и успели да први у свету створе генератор сталних електромагнетних таласа. Приликом проласка кроз сноп молекула амонијака, појављивао се сигуран сноп. Совјетски научници су 1964. године добили Нобелову награду за ово достигнуће. Заједно са њима, лауреат је постао и амерички физичар Чарлс Таунс, који је спровео слична независна истраживања.

13. Нуклеарна електрана, 1954. 

Чињеницу да се енергија деобе атома може користити у мирољубиве сврхе научници су схватили још у време развоја атомске бомбе и са разрадом производње обогаћеног уранијума. Идеју академика Петра Капице из 1945. године преузео је Игор Курчатов. Прва нуклеарна електрана у Обнинску пуштена је у рад јуна 1954. године. Реактор, који је као гориво користио обогаћени уранијум, радио је на парну турбину и генератор који је производио електричну енергију снаге пет мегавата. Принцип рада се показао толико успешним да је касније у будућим нуклеарним електранама углавном понављан са неким техничким побољшањима. Нуклеарка у Обнинску радила је без икаквих кварова читавих 48 година.

14. Дешифровање мајанског писма, 1952.

Историчар и лингвиста Јуриј Кнорозов који се бавио мајанским језиком, одлучио је да га дешифрује. Био је то готово немогућ задатак, будући да није било преведених текстова који би помогли да се хијероглифи разумеју. Кнорозов је у ту сврху користио 29 хијероглифа које је у 16. веку записао монах Дијего де Ланда и открио да сваком знаку одговара слог. Он је успео да преведе сачуване рукописе, а прве резултате представио је 1952. године. Касније је метод дешифровања древних текстуалних система који је створио Кнорозов омогућио разумевање и других система писама.

15. Трансосеална компресиона остеосинтеза, 1951.

Ортопеди методу Гаврила Илизарова сматрају замајцем којим је покренут савремени развој ове области медицине. Године 1951. лекар у обласној болници у Кургану осмислио је методу спајања и продужавања костију, конструкцију неколико прстенова и шипки, која се ставља на уд, а затим унакрсно провлаче игле. Први пацијент је био на ногама за недељу дана. На сличан начин, апарат Илизарова је помагао продужењу удова: коштано ткиво је расло приликом раздвајања прстенова. Овај метод се од осамдесетих година користи у иностранству.

16. Аутоматска дигитална рачунска машина, 1948.

Патент аутоматске дигиталне рачунске машине дописног члана Академије наука Исака Брука и инжењера Башира Рамејева, регистрован у децембру 1948. године, испоставио се као један од најважнијих догађаја у ери компјутера. Проналазак совјетских инжењера користио је бинарни систем. Њихова машина готово истовремено са британском EDSAC постала је један од првих модерних рачунара код којих је програм био чуван у меморији уређаја. Осим тога, користио се бинарни систем прорачуна. Године 1952. у употребу је ушла прва совјетска електронска рачунска машина, шест месеци пре америчког рачунара EDVAC.

17. Фасетиране чаше, 1943. 

Производња совјетских фасетираних чаша почела је 11. септембра 1943. године. Верује се да је Вера Мухина, ауторка скулпутре „Радник и колхозница“, била у групи која је радила на овом пројекту. Странице су каљеном стаклу давале додатну чврстину и олакшавале употребу у машини за прање посуђа. Број фасета могао је да варира од 10 до 20. Чаша са 16 страница сматрала се „класичним“ узорком. Такође то што се знало да је запремина дела са фасетама 200 грама, а до ивице кружног обода 250, било је корисн0 у свакодневној употреби. Чаше су постале један од најуспешнијих примера совјетског индустријског дизајна.

18. Вештачко срце, 1937. 

Замена срца апаратом који је направио човек био је један од најтежих задатака у медицини. Године 1937. Владимир Демихов, још као студент треће године, створио је прво вештачко срце на свету. Компактна пумпа са вентилима и електромотором омогућавала је циркулацију крви. Помоћу њега пас на коме је вршен експеримент остао је у животу дуже од два сата. Демихов је објавио прву у свету тематску монографију посвећену трансплантацији виталних органа током експеримента. Касније осмишљени уређаји пацијентима омогућавају да живе до пресађивања донорског срца.

19. Радио сонда, 1930.

У јануару 1930. године лансиран је изум Павла Молчанова за прикупљање података о атмосфери. Балон испуњен водоником носио је краткоталасни радио апарат. Његови сигнали преношени су на специјалне зупчасте чешљеве са стрелицама. Како се стрелица померала са једног зуба на други, сигнал се мењао. Сличан модел осмишљен је у исто време и у Француској. Савремене радио сонде могу достићи висину и до 50 километара, преносећи податке о притиску, релативној влажности, брзини и правцу ветра. Примењују се осим у метеорологији, и у авијацији, енергетици, пољопривреди, ГЛОНАСС системима.

20. Јонизатор ваздуха, 1927.

Физичар Алексеј Соколов је 1903. године претпоставио да јони утичу на здравље људи и да њихова велика концентрација у ваздуху може имати терапеутски ефекат. А биофизичар Александар Чижевски је пронашао начин да „оживи“ ваздух у просторијама, спроводећи прве експерименте 1927. године. Његов емитер негативних аеројона подсећао је на мрежасти лустер са много шиљатих иглица, спојен са негативним полом извора високог напона. Када се укључи, лустер Чижевског емитује електроне који се везују за молекуле кисеоника. Тако ваздух у просторији постаје свеж. Данас се јонизатори стављају у мале кутије.

21. Конзервирање крви, 1926/1932.

Лекар Василиј Сутугин приметио је 1865. године да се крв може конзервирати тако што се прво из ње уклони протеин фибрин да се не би згрушавала. Са развојем ове идеје се наставило у 20. веку. Године 1926. у Москви је са радом почео Институт за трансфузију крви. Бавио се проблемима припреме крви, стварања серума и замене крви код људи којима је то неопходно. 1932. године у Санкт Петербургу је отворена прва банка крви на свету која се бавила њеним прикупљањем од донатора и складиштењем. Лекари Антонин Филатов и Николај Карташевски предложили су да се конзервирана крв раздвоји на плазму и црвена крвна зрнца, што иначе и даље свакодневно спашава бројне животе.

22. Апарат за вештачку циркулацију, 1926.

Апарат, који привремено обавља функције плућа и срца, осмислили су 1926. године физиолози Сергеј Брјухоњенко и Сергеј Чечулин. У првим моделима „аутојектора“ крв су пумпале две механичке пумпе са вентилима. Године 1937. Всеволод Јанковски је измислио оксигенатор који засићује крв кисеоником и уклања из ње угљен диоксид. Уређаји су спојени у „вештачко срце и плућа". Истовремено, сличан уређај развио је амерички научник Џон Гибон. Совјетски научници су први осмислили такав уређај и предложили његово коришћење у кардиохируршким операцијама, али су у САД почели да га примењују у пракси неколико година раније.

23. Теремин, 1920.

Први електрични музички инструмент развио је физичар проналазач и музичар Лав Термен 1920. године. Када се руке извођача крећу у електромагнетном пољу које формирају две антене могу се мењати фреквенција и јачина звука. По боји звука, теремин (још познат као терменвокс) на неки начин личи на нежни људски глас. Захваљујући подешавањима звук може имати различите нијансе. После концерата Лава Термена у иностранству 1930-их, настале су читаве школе свирања теремина. Последњих деценија инструмент је доживео неку врсту ренесансе.

24. Фигуре акробатског лета, 1913.

Прву фигуру акробатског летења извео је Петар Нестеров 1913. године. Била је то „мртва петља“ на авиону Nieuport IV, затворени окрет у вертикалној равни. Име фигуре потиче од чињенице да су бројни покушаји њеног извођења најчешће завршавали уништењем авиона и погибијом пилота. Нестеровљеви прорачуни показали су се као најтачнији, а назив „Нестеровљева петља" ушао у употребу.

25. Синтетички каучук, 1910.

Нешто што би се могло назвати каучуковом грозницом везује се за крај 19. и почетак 20. века, а натерала је хемичаре да траже замену за природну гуму. Године 1900. хемичар Сергеј Лебедев је успео да добије изопрен, један од основа за производњу вештачког каучука, а 1910. године произвео га је од деривата етил алкохола. У лабораторији фабрике „Треугольник” паралелно са овим достигнућима Борис Бизов развио је технологију за производњу синтетичког бутадиен каучука. Средином 1920-их почела је индустријска производња синтетичког каучука, а 1932. године у Јарослављу је никла прва фабрика за његову производњу у свету. Данас се овај материјал користи за производњу гума, разних заптивки и подних облога.

26. Луткарска анимација, 1906.

Луткарска анимација настала је захваљујући... балету! Кореограф Маријинског театра Александар Ширјајев, радећи на представи, користио је лутке. Фиксирао их је у сценским позама и скицирао. Цртежи су спајани у метрима дугачке траке, а на папиру je ницала слика балетске представе. Пошто је у Европи купио ручну камеру, Ширјајев је направио макету позоришне сцене, где је почео да поставља сцене из представа. На траци фигуре су оживљавале и кретале се елегантним балетским корацима. Тако је овај кореограф постао творац првих луткарских филмова. Историчари балета данас реконструишу представе тадашњег Маријинског театра управо на основу тих записа.

27. Електромагнетни сеизмограф, 1906.

Године 1906. кнез Борис Голицин, члан посебне комисије за проучавање сеизмичке активности, развио је први сеизмограф у историји, који је механичке вибрације претварао у електричну енергију. За клатно је био причвршћен жичани оквир, постављен у стално магнетно поље. Током земљотреса, вибрације оквира доводиле су до појаве електричног сигнала, који се преносио до галванометра. А он је, пак, терао писаљку да осцилује, цртајући сеизмограм на ролни папира. Овај уређај је омогућио регистровање чак и удаљених земљотреса. Први дигитални сеизмографи појавили су се тек 1960-их.

28. Гашење пожара пеном, 1904.

Верује се да је на идеју да ватру укроти на овај начин Александар Лоран дошао загледавши се у криглу пива. Мада је много вероватније да проналазак новог начина гашења пожара потиче из суочавања са његовим последицама на нафтним пољима у Бакуу. Године 1904. Лоран је патентирао једињење базе и киселине, натријум бикарбоната и алуминијум сулфата са додатком разних примеса, укључујући корен сладића. Они су се у генератору мешали са водом и стварали пену. Раствор је био лакши од горива и слободно се ширио кроз запаљену нафту, буквално блокирајући кисеоник.

29. Фотографија у боји, 1902.

Фотограф и истраживач Сергеј Прокудин Горски 1902. године упутио се у Немачку да учи код научника Адолфа Митеа. И стицање знања се исплатило. Створио је сопствену технологију производње дијапозитива у боји. У ту сврху фотограф је користио троструку експозицију. Слика је фиксирана на плочу кроз три филтера: црвени, зелени и плави. Фотографија је бивала изузетно ефектна.

30. Глумачки систем Станиславског, 1900-1910.

Техника глумачке вештине, коју је развио руски редитељ Константин Сергејевич Станиславски, инспирише глумце широм света више од једног века на стварање маркантних, незаборавних, јунака како на сцени, тако и на филмском платну. Систем се заснива на три постулата. Глумац мора недвосмислено да пренесе одређене емоције гледаоцу, да поседује сопствено искуство или се окрене машти и дубоко проживи ситуацију у којој се јунак налази. Ентони Хопкинс, Данијел Деј Луис, Хоакин Феникс присталице су система Станиславског годинама. Систем Станиславског, такође, налази се у основи метода које су развили Ли Стразберг, Санфорд Мајснер и Стела Адлер у САД.

31. Телевизија, 1899.

Константин Перски 1899. године поднео је у Петербургу реферат о електронском виђењу на даљину. Неколико година касније физичар Борис Розинг је формулисао принцип „виђења на даљину“ путем преноса слике са предајног на пријемни уређај са електронском цеви, кинескопом који је претварао електричне сигнале у светлосне. Већ 1928. године научници Борис Грабовски и Иван Бељански први пут пренели су покретну слику. 1931. године скоро истовремено документе за регистрацију патента преносне електронске цеви, која репродукује слику у боји, поднели су Семјон Катајев у СССР-у и Владимир Зворикин у Сједињеним Државама.

32. Радио, 1895.

Током експеримента са ширењем електричних вибрација у атмосфери физичар Александар Попов изумео је инструмент који је могао да прима на дистанци електромагнетне сигнале. Уређај је демонстрирао 7. маја 1895. године и помоћу Морзеове азбуке послао кратку поруку. Попов је сматрао да ће његов изум помоћи да ухвати електромагнетне таласе у атмосфери, али је заправо створио први радио пријемник. Готово у исто време кад и руски научник сличан уређај развио је инжењер Гуљелмо Маркони.

33. Филмска камера, 1893.

Првом професионалном филмском камером сматра је „Кинематограф“ браће Лимијер којим су снимили чувени „Улазак воза у станицу“. Међутим, две године пре његове појаве, 1893. године, механичар Јосиф Тимченко осмислио је механизам, захваљујући коме су се испрекидано мењали кадрови. У сарадњи са проналазачем Мојсејем Фрејденбергом развио је кинетоскоп који је користио овај механизам, а снимање је вршено на диск фотографској плочи. Они су успели да сниме два кратка филма на Одеском хиподрому, такозване „живе фотографије“ које су се покретале помоћу електричне машине“.

34. Први вирус, 1892.

Ботаничар Дмитриј Ивановски, који се 1892. године бавио истраживањем болешћу дувански мозаик, дошао је на идеју да су узрочници ове болести бактерије и одлучио да их помоћу филтрирања изолује. Међутим, открио је да је и после проласка кроз ситни порцелански филтер екстракт листа дувана и даље остајао заражен. Минијатурне микробе Ивановски је назвао живим заразним честицама, другим речима открио је први вирус. До истих закључака готово истовремено дошао је и холандски микробиолог Мартин Вилем Бејринк који је нове микроорганизме назвао вирусима. Откривање штетних микроорганизама у данашње време омогућава спречавање смртоносних болести.

35. Електрични аутобус, 1889.

Иполит Романов, творац првог руског електромобила развио је 1889. године електрични омнибус. Он је могао да прими 15 особа, развијао је брзину од 11 километара на сат и имао аутономију кретања од 60 до 70 километара. У Гатчини су организоване и пробне вожње и чинило се да све иде у правцу покретања линијског саобраћаја електричним аутобусима. Градске власти Санкт Петербурга су дале дозволу, али Романов заправо није успео да пронађе финансијска средства. Први електрични аутобуси нису ни ушли у производњу. А 1906. године у Енглеској је успостављена прва линија на којој је саобраћао електрични аутобус.

36. Фотоћелија, 1888.

У многим хотелима или тржним центрима врата се испред посетилаца отварају буквално сама од себе. То ради фотоћелија. Године 1888. Александар Столетов је експериментално показао како светлост утиче на струју. У стакленој посуди напуњеној гасом поставио је две електроде - на светлости, као резултат интеракције електрона са катоде са атомима гаса, настала је струја чија се јачина повећавала. Столетов је формулисао три закона фотоелектричног ефекта, а 1905. године Алберт Ајнштајн је развио теорију која их је објаснила. Сада се фотоћелије користе и у соларним панелима и у системима паметних кућа.

37. Аерофотоапарат, 1886.

Аерофотоапарат Срезњевског био је први, специјално прилагођен уређај за снимања из ваздуха. Причвршћиван је на носаче са објективом надоле окренутим. Како би се направио снимак требало је у прорез ставити плочу са светлонепропусном овојницом из које је она излазила већ унутар фотоапарата. 1886. године помоћу овог апарата направљени су први снимци. Данас се снимање из ваздуха обавља са беспилотних летелица.

38. Ћелијски имунитет, 1883. 

Нобелову награду за медицину и физиологију 1909. године добили су двојица научника, Рус Иља Мечњиков и Немац Паул Ерлих. Обојица су дошли до великих открића у области имунологије. Ерлих је открио антитела, ћелије које се формирају у серуму крви као одговор на појаву супстанци-агресора. А Мечњиков је открио ћелије фагоцита које гутају биолошке честице. На тај начин имуни систем човека штити организам од различитих патогена. Откриће је названо фагоцитозом. Своју теорију Мечњиков је представио 1883. године. Овај научник сматрао је да болест није ништа друго него борба између спољашних микроба и фагоцита у организму, који устају у његову заштиту. Откриће фагоцитозе практично је објаснило како настају болести у чијој основи је недостатак имунитета.

39. Центрифуга, 1879.

Одушевљен идејом о освајању космоса, Констатин Циолковски почео је да развија машине које су у стању да путују до далеких звезда. Научник је сматрао да се помоћу центрифугалне силе може подићи у ваздух летелица. Он је конструисао прву у свету центрифугалну машину која је постала прототип центрифуге. Током експеримента у машину је стављао пилиће и буба швабе и повећавао њихову тежину неколико пута, проучавајући како на живе организме утичу значајна преоптерећења. И предвидео је да ће приликом летова у космос у време лансирања и слетања, човек морати да поднесе значајно повећање гравитације.

40. Електрични трамвај, 1874.

Мада је трамвај постављен на точкове пре свега у Немачкој, фирму Сименс у овом изуму далеко је претекао руски артиљерац електромеханичар Фјодор Пироцки. Експеримент преласка са вагона са коњском вучом на електричну вучу Пироцки је започео 1874. године у Петербургу, а 1875. поставио прву трамвајску пругу дугу нешто више од километра. Струја се доводила дуж шина кроз точкове вагона до електромотора, који је преносио вучу назад на точкове. Нови вид превоза подигао је велику буку, али заправо остао више атракција за публику.

41. Сијалица са усијаним влакном, 1874.

Године 1874. Александар Лодигин патентирао је сијалицу са угљеном шипком, а касније и са угљеним влакном. После много година експериментисања, створио је прототип који је дошао до нас, сијалицу са волфрамовим влакном. У исто време, Павел Јаблочков је усавршавао сопствену „Јаблочкову свећу”, у којој је светлост настајала захваљујући електричном луку између две изоловане шипке. Његов изум је сијао јаче, али се више загревао и захтевао је већи простор.

42. Мендељејева периодна таблица елемената, 1869.

У трентуку када се појавио Периодни систем хемијских елемената позната су била 63 елемента. Научник Дмитриј Мендељејев записавши на картице њихове називе и карактеристике упоређивао је низове сличних елемената и почетком 1869. године дошао до јединственог система. На бази система открио је фундаментални периодични закон, налажење елемената у периодичној зависности од њихове атомске масе. Захваљујући периодном систему могло је да се предвиди постојање у науци тада непознатих хемијских елемената који су касније дошли на своја места.

43. Радијатор централног грејања, 1855.

Где су другде могли да се појаве радијатори ако не у Русији са тако хладним зимама. Франц Сан Гали, власник фабрика за производњу опреме за грејање и водоснабдевање, осмислио је 1855. године „врућу кутију“. Први радијатори састојали су се од дебелих цеви са вертикалним дисковима у неколико редова и били својеврсна грејна „хармоника“. Проналазак Сан Галија био је успешан. Он је смислио и руски назив уређаја - батерија. Идеја фабриканта ускоро је прихваћена и у другим земљама, а данас радијатори централног грејања загревају готово сваки дом.

44. Стерео фотоапарат, 1852.

Уметник Иван Александровски био је пасионирани љубитељ фотографије. Након посете Европи, почео је да се бави дагеротипијама, отворио свој атеље и чак постао дворски фотограф. Године 1852. Александровски је изумео сопствени апарат за снимање тродимензионалних слика и убрзо је јавности показао стерео снимке. Камера је, у ствари, била кутија у кутији: у унутрашњу кутију је уметано мат стакло, које је обезбеђивало оштрину и касета са плочом. Снимање је обављано истовремено кроз два сочива и тако добијан стерео пар фотографија.

45. Електромотор, 1834.

У новембру 1834. у писаном обраћању Париској академији наука физичар-проналазач Борис Јакоби описао је принцип континуираног ротационог деловања електромотора. Уређај се састојао од два диска са гвозденим шипкама и комутатора на галванској батерији. „Прадеда“ модерног једносмерног електромотора дизао је терет од 4 до 5 килограма на висину од 30 центиметара за секунду, стварајући снагу од око 15 вати. Јакобијев уређај постао је претеча модерних уређаја, електромотора који се налазе у готово свим кућним апаратима, од фрижидера до вентилатора.

46. Метална подморница, 1834.

Експерименти са подморницама спровођени су у различитим земљама буквално чим је постало могуће постићи барем релативну херметичност трупа и осмислити систем урањања. Инжењер Карл Шилдер је 1834. године изградио прву металну подморницу у целини од метала, која је посади омогућавала да се креће на дубини од 10 метара неколико сати. Године 1865. подморница Ивана Александровског постала је прва руска подморница са механичким погоном. Подморнице Степана Џевецког, иако су биле прилично малих димензија, 1881. постале су прве серијске подморнице у руској флоти.

47. Електромагнетни телеграф, 1832.

Први електромагнетни телеграф створио је научник и дипломата Павел Шилинг 1832. године. Технологија се заснивала на ефекту отклона магнетне игле при интеракцији са електромагнетним пољем. Шилинг је такође развио код у коме је свако слово абецеде одговарало некој комбинацији симбола, означених црним и белим круговима на телеграфској машини. Прва телграфска линија је постављена у Зимском дворцу чиме је успостављена веза између канцеларије Николаја Првог и кабинета владе. Шилингове идеје преузео је проналазач Борис Јакоби и изумео први телеграфски апарат на свету са штампањем текста на папиру.

48. Једношинска пруга, 1820.

Као отаџбина једношинске пруге с правом се узима село Мјачково у близини Москве. Локални инжењер, Иван Елманов, дошао је на идеју о „путу на стубовима“. Вагонети су се кретали дуж греда од ливеног гвожђа постављених на стубове, а вукли су их, пак, коњи који су се кретали по земљи. Проналазач је обећао да ће четири коња упрегнута у таква кола моћи да превезу више од 26 тона терета дневно. Годину дана касније, 1821. године сличан уређај патентирао је у Великој Британији Хенри Палмер, а 1887. једношинска пруга је пуштена у промет у Сједињенин Државама.

49. Фиксирајући гипсани завој, 1811.

Од давнина глина се користила код срашћивања поломљених костију. Руски хирург Карл Гибентал је 1811. године предложио фиксирање удова гипсом: у тканину је утљавана сува смеса, а затим влажена водом. На ову идеју руски лекар дошао је захваљујући интересовању за скулптуру. 1843. године, лекар Василиј Басов ставио је сломљену руку у кутију од алабастера, која је била окачена на плафону. Али као најефикаснија покалазала се метода Николаја Пирогова који је 1852. године први предложио стављање завоја натопљених гипсаном масом. И тако спасио многе пацијенте не само од неправилног срастања костију, већ и од ампутација. Такви фиксирајући завоји остали су најчешћи начин лечења прелома.

50. Громобран, 1725.

Сматра се да је громобран 1752. године изумео Бенџамин Френклин, који је створио справу од жице и металне шипке, која је била укопана у земљу, а другим крајем се уздизала неколико метара изнад куће. Годину дана касније, Михаил Ломоносов направио је прве громобране у Русији. Уз једну ограду. Давне 1725. године громобран се појавио на породичној кули имања Демидов у Невјанску. Изграђен је по наређењу Акинфија Демидова који се бавио експлоатацијом злата. Било да су радници узели иницијативу у своје руке или је он сам дао инструкцију, тек на крову је постављен метални торањ са ветроказом, који је причвршћен на металне греде. А оне су биле повезани са шипкама укопаним у земљу.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“