Совјетске електричне гитаре: На каквим се инструментима свирало иза Гвоздене завесе?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Шездесетих година у Совјетском Савезу, ако сте хтели, могли сте да нађете добру акустичну гитару, али са електричном је била друга прича. Гитара совјетске производње у том тренутку једноставно није било.

Борис Гребеншчиков, солиста групе Акваријум свира на гитари Squier Fender Stratocaster

Александр Астафьев/Sputnik

Музичари су маштали о америчким легендарним гитарама Fender Stratocaster, али су ове инструменте могли да купе и донесу у земљу само привилеговани. Ако сте рецимо имали рођаке дипломате или поморце. Постојала је могућност и да се гитара набави из савезничких земаља, као што су Немачка Демократска Република или Чехословачка, али то задовољство је било прескупо.

Юрий Абрамочкин/Sputnik

Међутим, упркос Хладном рату и идеолошкој аверзији према свему што долази са Запада, нарочито према „западној“ музици, џезу и року, у Совјетском Савезу је за време перестројке било много званично регистрованих музичких група. Најразличитије установе имале су своје ансамбле. И свима су биле потребне електричне гитаре.

Аэлита, Московска експериментална фабрика музичких инструмената

TASS

Али ни једна од совјетских фабрика није имала искуства у производњи гитара, па су први примерци рађени од истих материјала од којих су прављени ормари, комоде и кревети.

РИТМ-СОЛО (Лењинградска ТОНИКА), Лењинградска фабрика А.В. Луначарски (1969-1974)

МУZЕУМ

Прва совјетска гитара произведена је у Санкт Петербургу 1964. године под именом „Тоника“. Коштала је 180 рубаља и да бисте је пазарили инжењерска плата је била премала.

УРАЛ 650А (1975-1977)

МУZЕУМ

Најпроизвођенија је била гитара „Урал“ рађена у фабрици намештаја у Свердловску, данашњем Јекатеринбургу. У то време постојао је Научно-истраживачки институт музичке индустрије који се бавио равојем музичких инструмената по поруџбини министарства културе. Међутим, у Свердловску су oдлучили да направе своју варијанту гитаре.

ТОНИКА ЭГС-650 арт. 406, Свердловска фабрика музичких инструмената (1971-1977)

Архив Галины Пискуновой

Донели су неколико гитара Yamaha и... ископирали их. Совјетска гитара „Урал“ је заправо копија гитаре Yamaha CR-5 са мало измењеним димензијама.

Борис Кавашкин/Sputnik

Целокупну производњу гитара контролисала је држава. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века производњом гитара бавиле су се три фабрике у земљи. Биле су то фабрика у Свердловску, Ростову на Дону и Орџоникидзеу, данас Владикавказу, а у асортиману совјетских електричних гитара било је четрдесетак модела.

Валерий Шустов/Sputnik

Главна њихова карактеристика није био јединствен и квалитетан звук, него специфична конструкција. Совјетске гитаре имале су врат дебео попут цепанице, пошто нису умели да поставе танку металну шипку кроз врат која спречава вибрације и његово искривљење. 

АЭЛИТА, фабрика МПО КАВКАЗ и Ростовска фабрика хармоника (1973-1988)

МУZЕУМ

Совјетске електричне гитаре имале су још једну специфичност, дебели слој лака, што их је чинило неуништивим.

АККОРД Ритм, Лењинград (1970-1972)

МУZЕУМ

Музичари су се међу собом шалили да је совјетски инструмент довољно добар само за то да се ефектно поломи о бину као што је то чинио Курт Кобејн. А у случају совјетске гитаре највероватније да би страдала бина, а не инструмент.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.