Совјетске електричне гитаре: На каквим се инструментима свирало иза Гвоздене завесе?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Шездесетих година у Совјетском Савезу, ако сте хтели, могли сте да нађете добру акустичну гитару, али са електричном је била друга прича. Гитара совјетске производње у том тренутку једноставно није било.

Музичари су маштали о америчким легендарним гитарама Fender Stratocaster, али су ове инструменте могли да купе и донесу у земљу само привилеговани. Ако сте рецимо имали рођаке дипломате или поморце. Постојала је могућност и да се гитара набави из савезничких земаља, као што су Немачка Демократска Република или Чехословачка, али то задовољство је било прескупо.

Међутим, упркос Хладном рату и идеолошкој аверзији према свему што долази са Запада, нарочито према „западној“ музици, џезу и року, у Совјетском Савезу је за време перестројке било много званично регистрованих музичких група. Најразличитије установе имале су своје ансамбле. И свима су биле потребне електричне гитаре.

Али ни једна од совјетских фабрика није имала искуства у производњи гитара, па су први примерци рађени од истих материјала од којих су прављени ормари, комоде и кревети.

Прва совјетска гитара произведена је у Санкт Петербургу 1964. године под именом „Тоника“. Коштала је 180 рубаља и да бисте је пазарили инжењерска плата је била премала.

Најпроизвођенија је била гитара „Урал“ рађена у фабрици намештаја у Свердловску, данашњем Јекатеринбургу. У то време постојао је Научно-истраживачки институт музичке индустрије који се бавио равојем музичких инструмената по поруџбини министарства културе. Међутим, у Свердловску су oдлучили да направе своју варијанту гитаре.

Донели су неколико гитара Yamaha и... ископирали их. Совјетска гитара „Урал“ је заправо копија гитаре Yamaha CR-5 са мало измењеним димензијама.

Целокупну производњу гитара контролисала је држава. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века производњом гитара бавиле су се три фабрике у земљи. Биле су то фабрика у Свердловску, Ростову на Дону и Орџоникидзеу, данас Владикавказу, а у асортиману совјетских електричних гитара било је четрдесетак модела.

Главна њихова карактеристика није био јединствен и квалитетан звук, него специфична конструкција. Совјетске гитаре имале су врат дебео попут цепанице, пошто нису умели да поставе танку металну шипку кроз врат која спречава вибрације и његово искривљење. 

Совјетске електричне гитаре имале су још једну специфичност, дебели слој лака, што их је чинило неуништивим.

Музичари су се међу собом шалили да је совјетски инструмент довољно добар само за то да се ефектно поломи о бину као што је то чинио Курт Кобејн. А у случају совјетске гитаре највероватније да би страдала бина, а не инструмент.