Његова мајка била је Францускиња Ана Стјуарт, а отац Виктор Вучетић, према различитим подацима белогардејац и рударски инжењер (или и једно и друго), Србин из Црне Горе, чији народ је иначе познат по дубоком патриотизму. Није ништа необично што је његов син Јевгениј створио тако моћне споменике за које зна сваки Рус, Украјинац, Белорус и Србин.
Рођен је у Јекатеринославу (Дњепропетровску). Сликарство је учио у Ростову, Лењинграду и Москви. Учествовао је у изградњи хотела „Москва“ и Лењинове државне бибилиотеке, стварајући бисте хероја рада и ратних хероја. Споменик „Мајка Отаџбина зове“ на Мамајевом кургану посвећен је Стаљинградској бици. То је једна од највиших скулптура у Русији и на свету, забележена у Гинисовој књизи рекорда.
Конкурс за израду споменика расписан је 1944. године, али Вучетић у њему није учествовао. Постоји мишљење да је он свој пројекат договорио директно са Стаљином.
Познати писац Фазиљ Искандер се присећао да су се совјетски вођа и скулптор често сретали.
„Стаљин је неколико пута позвао Вучетића код себе и они су дуго разговарали уз чашицу коњака.
– Друже Стаљине, шта је то старост? – питао је Вучетић једном приликом, мислећи на филозофски смисао проблема. Одједном се Стаљиново лице искривило од беса и мржње, постао је страшан.
– Младићу, ви сте лоше васпитани – са тихим бесом је процедио Стаљин и удаљио се у другу собу.
Вучетић је седео ни жив ни мртав. Али Стаљин се вратио.
– Старост је губитак осећаја за савремено доба – рекао је Стаљин и сипао коњак.“
Јевгениј Викторович Вучетић добио је одобрење за израду споменика и почео са радом, али тек после Стаљинове смрти. Налог за изградњу потписао је у јануару 1958. године Никита Хрушчов, а на отварању споменика 1967. присуствовао је већ генерални секретар ЦК КПСС Леонид Брежњев. Тако је Вучетићево дело преживело три вође.
Вучетић је са групом архитеката на споменику радио осам година. На њега је, не рачунајући темеље, утрошено 5.500 тона бетона и 2.400 тона металних конструкција. Мајка Отаџбина је била прва скулптура у СССР-у у потпуности израђена од армираног бетона. Висока је 52 метра, руке су јој дуге 20, а мач 33 метра. Са постољем је висока 85 метара. Ради поређења: Кип слободе у Њујорку висок је 46 метара, а статуса Христа Спаситеља у Рио де Жанеиру 38.
„За Мајку Отаџбину зна сваки ђак, али мало ко памти Вучетићево име. После једне непријатне ситуације једном сам се нашла на одељењу за максиофацијалну хирургију у улици Вучетића. Био је озбиљан случај, око мене је јурила цела катедра. Дали су ми да попијем јак лек, а паралелно је једна студенткиња записала моје податке – име, презиме, алергије, операције и сл. Када сам све издекламовала, пришла је лекару и рекла: Брзо је деловао лек. Уместо презимена навела је нашу адресу“ – причала је скулпторова унука, дизајнер Асја Вучетич.
Мач који Мајка Отаџбина уздиже над главом исти је какав у рукама држи познати Војник-ослободилац у берлинском Трептов-парку. Тај споменик је такође Вучетићево дело. Рат је завршен победом, мач је спуштен, симболизујући крај рата.
„Отац се тада био повео за свеопштом тупошћу, као што се често догађа: чим је споменик посвећен Победи, ту мора да стоји Стаљин. Али пре тога је већ имао модел војника са аутоматском пушком и девојчицом на рукама – то је већ имао! И на састанак га је донео и ставио, прекривши крпом. А када је Стаљин видео још једног Стаљина кога је направио Вучетић, према једној легенди је рекао: ‘А није вам дојадио бркати споменик?’ и затражио да види оно што је било покривено. Када му је отац показао војника, Стаљин је погледао и рекао: ‘Пушку треба заменити мачем, то је руско оружје.’ А уз мач је придодата разбијена свастика. Тако је настао симболични мач који је отац касније пронео кроз читаво своје стваралаштво“, присећао се уметников син Виктор.
Вучетић је прошао кроз пакао Другог светског рата. Отишао је да се бори као добровољац 1941. године, био је митраљезац и радио као цртач за фронтовски лист „Отвага“, који се издавао под ватром, у земуници осветљеној лампама направљеним од граната. У једној порушеној кући нашао је комад линолеума и почео да ради гравуре. Сваки број листа имао је цртеже и потпис : „Гравура на линолеуму Ј. Вучетића“. 1943. године задобио је контузију и вратио се цивилном животу.
„Деда је претрпео тешку контузију. Она се придодала његовом јаком муцању. Контузија је деловала тако да је Јевгениј Вучетић говорио са великим напором. Код њега је разговор често прелазио у тежак дуг кашаљ. Често је рецитовао, јер му је то омогућавало да се изражава књижевно и да у таквом облику бар некако пренесе дубину својих мисли“, присећао се унук и имењак скулптора Јевгениј Вучетић. Лик мајке надахнуо је Вучетића да створи још једно јединствено дело: Мајку Отаџбину у Кијеву.
Висина ове статуе од постоља до врха мача је 62 метра, а укупна висина са постољем 102 метра. У једној руци држи мач тежак 9 тона и дуг 16 метара, а у другој штит 13 пута 8 метара са грбом СССР-а (тежак 13 тона). Нажалост, Јевгениј Вучетич није ово своје дело видео завршено. Умро је током рада на пројекту.
Скулптор је створио још много познатих споменика, али посебно бисмо хтели да издвојимо скулптуру „Прековаћемо мачеве у плугове“. Ковач стоји у Њујорку испред зграде УН. Совјетски Савез га је поклонио Америци као знак пријатељства. Данас је овај симбол актуелнији него икада.
„Само трипут сам користио мач – један мач ка небу уздиже Мајка Отаџбина на Мамајевом кургану, позивајући своје синове да протерају фашистичке варваре који газе совјетску земљу. Други мач са оштрицом окренутом надоле држи наш Војник-победник у берлинском Трептов-парку, који је разбио свастику и ослободио народе Европе. Трећи мач човек претвара у плуг, изражавајући жељу људи добре воље да се боре за разоружавање у име победе мира на планети“ – говорио је Јевгениј Вучетић.
Централна идеја његовог стваралаштва била је победа мира над ратом, живота над смрћу. То није просто патетика херојства, него оптимизам, сматра кандидат историјских наука, шеф одељења Дњепропетровског националног историјског музеја „Јаворницки“ Максим Кавун.
Јевгениј Вучетић
Александр Стешанов/МАММ / МДФДњепровски вандали су оштетили рељеф посвећен великом земљаку. Кућа-атеље Вучетића у Москви нема статус музеја. Копије чувених споменика у његовом дворишту распадају се од старости… Можда би данас совјетски Србин Јевгениј Вучетић, рођен у тадашњој Руској Империји, а данашњој Украјини, да је жив својим пламеним и страственим талентом, прекаљеним у борби, створио још један споменик. Споменик војнику који враћа мач у корице.
Чланак је преузет са сајта Balkanist.ru
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
