Шта је ОЗНА могла да дозна? Судбина Валерија Сташевског, човека који је градио „руски Београд“

Валериј Сташевски и Иверска капела на руском делу Новог гробља изграђена према његовом пројекту

Валериј Сташевски и Иверска капела на руском делу Новог гробља изграђена према његовом пројекту

Архивска фотографија
Када се говори о руским архитектама Београда, сви углавном спомињу Николаја Краснова. За разлику од Краснова, Валериј Сташевски, нажалост, није познат широј јавности и мало ко га препознаје на историјским фотографијама. Али управо он има право да се назове главним руским архитектом Београда.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Ове године се навршило 140 година од рођења познатог руског инжењера и архитекте Валерија Владимировича Сташевског, који је дао огроман допринос обликовању савременог Београда. Нажалост, Руси који живе у Србији о делатности Сташевског знају врло мало, а о његовим последњим данима баш ништа. Шеф одељења историје руске дијаспоре у Дому руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ Марина Сорокина успела је да открије каква је судбина задесила овог значајног градитеља.

Када се говори о руским архитектама Београда, сви углавном спомињу Николаја Краснова. За разлику од Краснова, Сташевски, нажалост, није познат широј јавности и мало ко га препознаје на историјским фотографијама.

„Када посматрамо фотографије руске емиграције у Југославији, наравно, постоји неколико уџбеничких снимака на којима је у центру увек барон Петар Николајевич Врангел, а поред њега 'још неко'.. Обично нико не зна ко су ти људи. Најупућенији кажу да су поред њега генерал Владимир Павлович Шатилов, представници цркве, набрајају разна презимена. Али на једној од најпознатијих фотографија из 1924. године иза супруге барона Врангела стоји управо Валериј Владимирович Сташевски. То име није тако познато као име Краснова, али управо Сташевски има право да се назове главним руским архитектом Београда“, каже Марина Сорокина.

Генерал Врангел у средини и Сташевски, први здесна

Валериј Сташевски је пројектовао један од главних симбола „руског Београда“ – цркву Свете Тројице, у којој се данас налази Подворје Руске православне цркве у Србији. Према његовом пројекту саграђена је и Иверска капела на руском делу Новог гробља, као и споменик 'Руској слави' поред ње, на којем је Сташевски радио заједно са другим руским архитектом Романом Верховским.

Скица Сташевског: црква Свете Тројице

Верховски је заједно са српским градитељима пројектовао и споменик Српским војницима-бранитељима Београда из Првог светског рата који се налази на истом гробљу. Управо захваљујући заједничким пројектима настала је специфична енергија руско-српских односа.

„У историји руске дијаспоре Југославија и Србија су специфичне управо по томе: баш овде су се нашли људи који су почели да граде институције руске емиграције. Не само руске институције, него и руско-српске. Таква је била, на пример, Руско-српска гимназија“, каже Марина Сорокина.

Иверска капела

Историчарка истиче да је у извесним аспектима Сташевски превазишао и широко познатог Краснова. Николај Петрович Краснов је у предреволуционарној Русији био царски архитекта, а у Србији постао краљевски неимар и углавном сарађивао са двором Александра Карађорђевића.

„Сасвим друга ствар је била са Валеријем Владимировичем. За разлику од многих емиграната који су годинама држали спаковане кофере спремне за полазак ко зна куд и трудили се да се држе само руских емигрантских удружења, Сташевски је већ 1928. године основао сопствени атеље који је радио приватне пројекте у Београду. Ако је неко градио 'руски Београд' – и Београд у целини – онда је то био управо Валериј Сташевски“, каже шеф одељења за историју руске дијаспоре у Дому руске дијаспоре.

В. В. Сташевски у другом реду, иза леђа супруге П. Н. Врангела

Руски архитекта је, иначе, у Русији завршио Николајевску војно-инжењерску академију и Институт цивилних инжењера „Николај I“. Одлично образовање му је омогућило да постигне успех у престоници Југославије. Осим храма Свете Тројице, Иверске капеле, споменика руским војницима из Првог светског рата и великог броја приватних кућа и вила, овај градитељ је пројектовао и низ јавних здања: Дом руских војних инвалида на Вождовцу, школу на Чукарици, а заједно са својим сином Григоријем клуб љубитеља веслања „Београд“ на Ади Циганлији, као и клуб чиновника Народне банке на Топчидеру.

Сташевски пре револуције 1917 г. Снимак је први пут објављен на сајту „Русская Сербия“

Не може се рећи да је Валериј Сташевски био непозната личност међу Србима. До 90-их година српски историчари су о њему доста писали. Међутим, није било никаквих веродостојних података о његовој судбини после 1944. године.

После Другог светског рата ситуација са руском емиграцијом у Југославији у принципу је била тешка. Многи сматрају да је руска емиграција тада нестала. Неки говоре о њеној агонији услед тешких унутарполитичких процеса и прекида односа између Тита и Стаљина. Многи припадници беле емиграције који су одбили да приме ново југословенско држављанство протерани су из земље или ухапшени. Типична је судбина филолога Иље Николајевича Голеншчева-Кутузова, који је, као и многи други, неколико година провео у југословенском затвору.

Гроб супруге и мајке В.В.Сташевског

Према донедавно доступним подацима, до почетка 1945. године Сташевски је живео у Београду. Није се знало шта се с њим затим догодило. Једни су писали да је после ослобођења српске престонице ухапшен и депортован у СССР. Према другој верзији, трагови архитекте су пронађени у Мароку, где је наводно живео и умро 50-их година.

Необично је да о судбини Сташевског ништа нису могли да кажу ни његови пријатељи и познаници. Што се тиче породице, његова супруга и мајка су сахрањене у Београду. Мајка му је умрла 1950. године. Оба његова сина су завршила у САД, где је један постао успешни архитекта, а други сликар. Међутим, Марина Сорокина није успела од њих да добије никакве информације.

Супрузи Кољубакини и (десно) старији син Сташевског у Београду, 1930-их

Историчарка је наставила да прекопава архиве и тражи људе који би могли да баце светлост на судбину руског архитекте. У помоћ јој је дошао Фејсбук. Неколико година се дописивала са руским емигрантом у САД Иваном Подваловом, који у Лос Анђелесу прави музеј руске емиграције и увек радо дели информације  о судбини руских емиграната. Он је успео да лоцира раније непознате рођаке Валерија Сташевског. Необично је било то што они живе у Москви.

Сташевски са породицом у Београду, 1930-те. Снимак је први пут објављен на сајту „Русская Сербия“

Марина Сорокина се видела са њима и испоставило се да су они веома заинтересовани за судбину читаве своје породице. Успели су да пронађу и уреде гроб оца Сташевског, који је био генерал-мајор руске царске војске, да сазнају детаље из живота мајке архитекте и, што је најважније, да открију шта се са њим догодило.

Рођаци архитекте послали су захтев правосудним органима РФ и, након што су поднели доказе о томе да су они његови директни потомци, добили су копије делимичних извода из личног досијеа Валерија Владимировича.

Испоставило се да га је 31. децембра 1944. године у Србији ухапсила совјетска контраобавештајна организација „Смерш“. Из протокола саслушања се види да Сташевски није био занимљив за војну контраобавештајну службу. У рукама „Смерша“ Сташевски је остао до 12. фебруара 1945. године, када је предат Титовој специјалној служби ОЗНА, која је у то време функционисала као одељење војне контраобавештајне службе. Међу осталим архивским документима, које су рођаци добили, налази се  и документ о стрељању Валерија Владимировича Сташевског 21. фебруара 1945. године.

Последња фотографија Валерија Сташевског

Историчари тек треба да открију разлоге због којих је Валериј Сташевски предат југословенској специјалној служби, а затим стрељан. Да ли је то била страшна грешка, зла намера или обрачун на класној основи?

Марина Сорокина намерава да настави да истражује судбину руског архитекте. Историчарка је уверена да ће јој сада, када поседује конкретне податке, бити лакше да дође до истине. Планира да упути захтев српским архивима како би сазнала више о хапшењу Сташевског, месту његовог погубљења и његовом гробу.  

Она сматра да ће њен рад такође омогућити да се открију необјашњене околности у вези са животом и смрћу других значајних представника првог талас руске емиграције у Југославији.

Чланак је преузет са сајта Balkanist.ru

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“