Распућин у друштву царице, њене деце и гувернанте
Државни архив Руске Федерације„Ra-ra-Rasputin Lover of the Russian queen“ – певала је група Boney М. у најпопуларнијој песми на свету о царском духовнику Григорију Распућину. Гласине о томе да је Распућин био љубавник царице Александре Фјодоровне шириле су се још за његовог живота, почев од 1912. године. У Петербургу у различитим слојевима друштва су циркулисале порнографске карикатуре, приче и стихови на ту тему. Ова наводна љубавна веза је најраспрострањенији мит о Распућину.
Распућин је заиста волео да се хвали својим утицајем на царску породицу, што је изазвало различите гласине. Међутим, управо приче о сексуалној вези са царицом немају никакву фактичку заснованост. Дуго је као аргумент у прилог овој теорији навођено лично писмо Александре Фјодоровне њеном духовном учитељу: „Како ми је тешко без тебе. Могу да се смирим и одморим само када ти, учитељу, седиш поред мене, а ја ти љубим руке и наслањам главу на твоја блажена рамена...“ – наводило се у писму које је објавио јеромонах Илиодор (Сергеј Труфанов) у својој књизи са намером да оцрни Распућина. Али чак и ако је писмо аутентично, ипак није било забележено да су Распућин и царица било којом приликом остајали сами (распоред дана у дворцу био је јавна ствар).
Ова легенда нема никакве друге аргументе. Дневници и преписка царске породице не садрже никакву алузију на интимну везу Распућина и царице. Овим питањем се бавила чак и ванредна истражна комисија, али никаква потврда није пронађена. Могуће је да је писмо просто измишљено.
Друга оптужба се наводила много пута, спомињали су је и посланици Државне Думе: да Распућин има велики утицај на цара Николаја II и на политику коју он спроводи. То се може прочитати у многим књигама и мемоарима. Ипак, није све било тако једноставно.
У личним писмима царица је непрекидно писала Николају II о томе какав је Распућинов став према рату, према неким именовањима и другим политичким одлукама. У преписци га је називала „наш пријатељ“, након чега је следио Распућинов савет. Распућинов утицај се појачао после 1905. године, када се догодила прва револуција и власт Романових постала угрожена. Али питање је колико је цар обраћао пажњу на Распућинове савете. По свој прилици, то је била прилична реткост. Историчар Сергеј Ољденбург је проучио писма царице Николају и проверио да ли је цар следио Распућинове савете. Анализа је показала да се у суштинским питањима Николај, познат по слабости карактера, ипак много пута није повиновао мишљењу „породичног пријатеља“, што не иде у прилог тези да је Распућинов утицај био толико значајан.
Одељење полиције специјално је организовало надзор над „царским монахом“, прикупљајући материјал о Распућиновом понашању. У тим материјалима постоје белешке о томе да је Распућин посећивао проститутке, као и о његовом опијању. Међутим, гласине о томе да је организовао оргије при двору уз учешће дама из блиског круга царске породице никада нису потврђене. О томе је, између осталог, писао и иследник Ванредне истражне комисије Привремене владе Владимир Рудњев након што се 1917. године упознао са свим сведочењима: „...притом се испоставило да Распућинове љубавне афере не излазе из оквира ноћних оргијања са девојкама лаког морала и кафанским певачицама, а понекад и са некима од жена које су од њега тражиле помоћ. Што се тиче његове блискости са дамама из високог друштва, о томе у истрази и праћењем нису утврђене никакве чињенице.“
Ипак, неке даме из високог друштва у својим сведочењима су признавале да су имале интимне односе са Распућином, али су одбацивале све гласине о оргијама.
Сви ови компромитујући подаци стизали су и до Николаја II, али цар је сматрао да је мешање у његов породични живот недопустиво, с обзиром да је царска породица Распућина третирала готово као члана породице. Док царица није веровала у приче о Распућиновим лумперајкама. Сматрала га је за светог човека.
Кадар из филма „Распућин и царица“ (Rasputin and the Empress), 1932.
John Kobal Foundation / Getty ImagesО Распућиновим исцелитељским способностима причало се једнако као и о његовим оргијама. Захваљујући свом дару лечења он се зближио са царском породицом и ускоро постао незамењива особа на двору. Тада је већ било јасно да медицина не може да излечи хемофилију, болест Николајевог сина јединца Алексеја. Било какав ударац изазивао је код њега унутрашње крварење, што је могло да траје више дана и наноси му неподношљиве патње. Али постоје бројна сведочења о томе да је после контакта са Распућином престолонаследнику бивало боље. Он је био његов лек.
„Он [Распућин] је дошао у дворац и са родитељима отишао код Алексеја Николајевича. Према њиховим речима, он је, пришавши кревету, прекрстио наследника, рекаши родитељима да ништа није озбиљно и да не треба да брину, затим се окренуо и отишао. Крварење је престало“, присећала се најближа царичина пријатељица Ана Вирубова.
Али постоје и другачија мишљења о Распућиновим исцелитељским способностима. Неки га називају просто шарлатаном који се додворио царици. А други, на пример, митрополит Вениамин, сматрају да Распућин „није био никакав хипнотизер ни шарлатан, него је просто својом снагом деловао на људе“. Савременици истичу да је био врло убедљив, да је имао сугестиван изглед и „хипнотички“ поглед.
Судећи по свему, Распућин је заиста на неки начин утицао на царску породицу и наследника, умирујући их молитвама и разговором. Али, он ипак није могао Алексеја да излечи од хемофилије. Последњи случај акутног испољавања болести наследнику се догодио у Тоболску 1918. године, неколико месеци пре трагичне смрти.
За живота Распућин је имао репутацију исцелитеља, док му се пророчанске способности приписују тек после смрти. Између осталог, тврди се да је прорекао револуцију, смрт Романових и трећи светски рат.
Притом се у причама о Распућиновим пророчанствима људи често позивају на бележницу царице Александре Фјодоровне, која је у њу записивала мисли свог „духовног учитеља“, или, пак, на Распућинову брошуру „Благочестива размишљања“, објављену 1912. године. И у једном и у другом извору заправо не постоје никаква предсказања. Најпознатије пророчанство „царског монаха“ говори о томе да ће његова смрт значити крај династије Романов и налази се у сведочењима његове ћерке Матрјоне. „Кад мене не буде, тада ни двора неће бити“, наводно је упозоравао. Међутим, ако је тако говорио, онда се то може тумачити и као манипулација која му је омогућавала да се задржи у блиском кругу породице током покушаја са различитих страна да га одатле удаље.
Треба такође узети у обзир да се много онога што је Распућин „предвиђао“ није догодило. На пример, обећавао је брзу победу у Првом светском рату и долазак царевића Алексеја на престо.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
