Разоткривамо 5 главних митова о СССР-у!

Борис Ельшин / Sputnik
Да ли је тачно да је секс из задовољства једва постојао у СССР-у? Или да су сви Совјети били „једнаки“ у правом смислу те речи? Разоткривамо ове и друге популарне заблуде о совјетском друштву.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. У СССР-у није постојала религија?

Испред сеоске цркве, мај 1950.

Совјетска влада је водила одлучну антирелигијску кампању. „Морамо се борити против религије“, говорио је Лењин – и то је постао циљ атеистичке пропаганде у годинама које долазе. Непосредно после Револуције, 1918. године, православна црква је „одвојена од државе“ – венчања, рођења и смрти више нису били регистровани од стране цркве, већ преко одговарајућих цивилних органа совјетских република. У међувремену, цркве у СССР-у су или уништене или пренамењене, док су скоро све џамије такође затворене. 

Упркос свему томе, религија никада није била формално забрањена у СССР-у. У совјетском уставу је писало да се „грађанима СССР-а гарантује слобода савести, односно право да исповедају било коју веру, или да не исповедају ниједну, [и] да учествују у верским култовима или да воде атеистичку пропаганду“. 

Године 1943. обновљена је Московска патријаршија, а на иницијативу Јосифа Стаљина формиран је Савет за послове Руске православне цркве. Држава је фактички признала постојање православних верника. Дакле, иако је свуда била атеистичка пропаганда, верницима није било забрањено да посећују цркве – то је само постало веома тешко. 

2. СССР је био земља потпуне једнакости?

Нарјан-Мар, Архангелска област, 1949.

„Од сваког према његовим могућностима, сваком према његовим потребама“ био је слоган који је популаризовао Карл Маркс и пропагирао у првим годинама СССР-а. Међутим, друштвени диспаритет је био веома јак од самог почетка. Стамбени проблем се осећао акутно. Масовна изградња је почела тек под Никитом Хрушчовим, након рата. И после тога, већина радника је живела у прилично скромним условима, а и такве станове је било тешко добити: станови се нису могли купити, давала их је држава. Чак и куповина аутомобила или комада намештаја могла би потрајати годинама и бити на листи чекања – то јест, ако имате новца. Само су високи партијски функционери уживали неки ниво луксуза. 

3. СССР је имао најбољу бесплатну здравствену заштиту за све?

Оренбург, 1988.

СССР је заиста организовао здравствени систем који је био бесплатан за све грађане, чак и са највећим бројем лекара по становнику (1975. у СССР-у је било 32 медицинска радника на сваких 10.000 грађана – у поређењу са само 21 у САД). Међутим, већини ових лекара је недостајало искуство и углавном су били изједначени са медицинским сестрама и болничарима по ниским платама. 

Постоје две непобитне истине које осуђују совјетски здравствени систем. 

Прво, у СССР-у је било прилично уобичајено провести недеље, чак и месеце, у болници чекајући операцију. Болнице су најчешће биле пребукиране, пацијенти су лежали на носилима у ходницима. А операције су се радиле споро због недостатка квалификованог кадра.

Друго, постојали су корпоративни здравствени системи – на пример, специјалне болнице и санаторијуми за раднике Министарства одбране или Министарства саобраћаја и тако даље. Такође, постојале су и посебне здравствене јединице за високе функционере Комунистичке партије, што доказује да је јавно здравство било далеко од идеалног. Мито и корупција били су уобичајени у совјетским болницама – да би имали пристојну медицинску негу, пацијенти су често морали да подмићују лекаре новцем или скупим алкохолним пићима. 

4. У СССР-у није било секса?

Насеље Магистраљноје, Иркутска област, 1974.

Чувена фраза „У СССР-у нема секса“ скована је током телевизијског преноса 1986. и наговестила је идеју да високо политички освешћени совјетски грађани имају одговарајуће високе моралне стандарде, који нису укључивали секс као разоноду. Судећи по класичним совјетским филмовима, Совјети су волели само романтично, онако како приличи „правим комунистима“. 

Међутим, чак и у СССР-у је било сексуалних скандала, у које су често били умешани високи званичници и спортисти. А на самом почетку комунистичког система – пре него што је постојао СССР, чак је била кратка, али невероватно жива сексуална револуција која је забила клин између старог, царског света и новог. Шездесетих година прошлог века у СССР-у се појавио хипи покрет са својим идеалима сексуалне слободе. Дакле, иако није званично признат, сексуални живот у СССР-у није постојао само као средство за прављење деце, већ и као разонода. 

С друге стране, контрацепција једва да је постојала – кондоми нису били лако доступни чак ни у већини апотека. Такође, мушки хомосексуализам се сматрао кривичним делом током већег дела постојања СССР-а, тако да су чак и у сексуалном животу Совјети били угњетавани. 

5. Совјетска роба је била највишег квалитета?

Лутка „бракодел“ (од речи „брак“ - фелер, дефект, мана) у одећи са фелерима Краснодарске текстилне фабрике

„Када смо преживели рат, нисмо се плашили глади и постојало је извесно поверење у будућност“, рекла је Вера Ивановна, бивша шефица одељења за планирање у совјетској авио-космичкој компанији. Међутим, иако Совјети нису гладовали (углавном), роба коју им је држава нудила била је умереног квалитета. На пример, 1963. године Државна трговинска инспекција је утврдила да 68 одсто свих произведених бицикала – као и 34,7 одсто намештаја – не задовољава стандарде квалитета. Године 1965. високи партијски званичници, укључујући премијера Алексеја Косигина, и даље су расправљали о неопходности државне контроле квалитета за сву произведену робу. 

Несташице су биле уобичајена ствар за Совјете. „Недостатак основних сирева, кобасица, меса и обичних жвакаћих гума, одеће и обуће јарких боја за децу, била је осетљива тема“, каже Олег, који је детињство провео у СССР-у. Док је скупе и стране артикле било лакше набавити у Москви и Санкт Петербургу, већина провинцијских градова и места није видела квалитетну робу све до пада СССР-а 1991. године, што је убрзало раст спољне трговине и увоза.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“