Зашто се ролеркостери широм света називају и „руске планине“?

John Greim/LightRocket/Getty Images; Public domain
Позната руска народна забава постала је популарна у Европи и временом се претворила у велику атракцију у САД.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
„Адмиралтејски трг у Санкт Петербургу током Масленице“ Жакоте и Обрен, 1850.

Једна од најсмасовнијих сцена култног филма Никите Михалкова „Сибирски берберин“ је сцена прославе Масленице у Москви. Међу забавним садржајима је и огромни дрвени ледени тобоган низ који се људи спуштају.

 

Ово спуштање на леду за време Масленице је управо оно што се крије иза израза „руске планине“ (енглески: russian mountains), који је у прво време усвојило неколико романских језика (француски: montagnes russes, италијански: montagne russe, португалски: montanha-russa, шпански: montaña rusa). 

Брда за спуштање - од зиме до лета 

 

Фредерик де Хаенен. Зимско санкање у Москви

Руси су имали богату историју зимске забаве. У ово доба године сељаци обично нису били толико заузети послом, па су измишљали разне ствари за забаву. А једна од омиљених ствари била је спуштање низ природно снежно брдо. Што се више људи спуштало, то се нагиб више претварао у лед, што га је чинило лакшим за клизање. 

Масленица је недеља празника на крају зиме, коју одликује велика количина забаве, укључујући и спуштање санкама. Велике стазе су изграђене у великим градовима, као што су Москва и Санкт Петербург, а људи свих узраста и социјалног статуса могли су да се придруже забави спуштања низ брдо.

„Масленица у Санкт Петербургу“, Џ. Бролинг, 1885.

„Говорећи о нашој московској зимској забави, требало би да поменем једну забаву: ледена брдашца, по којима смо се спуштали за време Масленице, а понекад, ако је време дозвољавало, и током Великог поста. Неколико ових руских планина (како су их у туђини звали) постављено је иза наше куће, у башти. Дозвољено нам је да се клизамо, посебно зато што је кретање на чистом ваздуху било добро за здравље“, написао је Аполинариј Бутењев, руски изасланик у Лондону у својим мемоарима 1815. 

И царске резиденције су имале своје зимске падине за спуштање. Штавише, у 18. веку царица Катарина Велика је одлучила да нема разлога да чека зиму да би се забавила. Најбољи инжењери Царства направили су летњу верзију тобогана за њу. Изгледао је као огромна дрвена рампа са три колосека ширине више од шест метара. Кола су ишла низ средњу стазу, а затим су следила четири тобогана која су ишла горе-доле. Кола су се кретала напред по инерцији, све укупно више од 500 метара. После вожње, кола су се враћала назад дуж бочних шина помоћу посебног механизма који су покретали коњи. 

Руске планине

„Ледени тобогани, који су омиљена атракција Руса, изазивају велику радозналост код странаца. Руски тобогани су високи 50-60 стопа, са балконима обојеним у бело на врху и украшени шареним заставама. На задњој страни су мердевине, по којима се људи непрестано пењу, да би се на другој страни лаким саоницама, великом брзином спуштали низ стрму ледену падину“, објавио је немачки „Часопис јавно корисних знања“ 1835. називајући ову атракцију - „Die Rutscheiberge in Russland“ („Клизне планине у Русији“). 

Многи извори кажу да су руски војници стигли до Париза током Наполеоновог рата и изградили мала брда за спуштање на реци Сени. Убрзо је руска атракција толико узбудила Европљане да су у многим градовима почели да праве своје тобогане. Климатски услови нису омогућавали лак приступ леду чак ни зими, па су за спуштање користили колица на точковима. 

„Када дође зима, Московљани граде високе скеле у већини својих градова, са једне стране причвршћују мердевине да се попну на њих, а са друге стране се брзо спуштају јурећи у санкама на точковима... Управо ово задовољство Руса донето је у Париз 1816.“, написао је Клод Руђери, француски специјалиста за свечаности и ватромете. 

Године 1816. у Паризу се појавило једно од првих чувених брда за спуштање, названо „Promenades-Aériennes“, а вожњи је присуствовао чак и краљ Луј XVIII. 

Promenades-Aériennes у Паризу

Касније је предузетник Џозеф Олер (који је такође био суоснивач музичке сале Мулен Руж) дизајнирао „Montagnes Russes de Belleville“ (Руске планине Белвила) са стазом од 200 метара која је изгледала као двострука осмица. Тако су Руске планине постале бренд. 

Aмеричке руске планине

Године 1872. Џон Г. Тејлор је још унапредио и побољшао свој патент такозваних „нагнутих шина“ у САД. Он је направио пројекат са механизмом који пребацује колица са једне платформе на другу како би тада могао да иде другим нагибом. Међутим, није јасно да ли је успео да га реализује.

1885. први надалеко познати ролеркостер отворен је 1885. на Кони Ајленду у Бруклину, Њујорк. Названа је Switchback Railway и дизајнирао га је ЛаМаркус Адна Томпсон. Човек је морао да се попне на торањ од 600 стопа (183 м) и да се укрца у посебна колица, а затим да склизне са таласасте стазе до другог торња - па назад. Подсећа на Катаринин тобоган, зар не? 

Томпсон је био познат по развоју ролеркостера и такозваних гравитационих вожњи и направио од њих читаву индустрију у САД. Тамо су „планине“ добиле своје модерне технологије и безбедносни систем. 

Тако су нови тобогани стигли и у Русију, и упркос чињеници да их је цела Европа знала као „руске планине“, у Русији су постали познати као... америчка брдашца (американские горки)! А овако се још увек зову ролеркостери у Русији.

Америчка брдашца у Санкт Петербургу, крај 19. века

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“