Да ли су свирепи Скити заиста били преци данашњих Руса?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„И не само у Европи, него чак ни у Азији нема народа који би самостално могао да се одбрани од Скита, ако би они били јединствени“, написао је старогрчки историчар Тукидид за номаде који су од 8. до 3. века пре нове ере живели на огромној територији од Алтајских планина до Дунава. У својим ратним походима Скити су стизали до Египта и побеђивали чувеног персијског цара Дарија, као и војсковође Александра Великог.

Већи део простора у коме су живели Скити захвата територију данашње Русије. Ту се још увек откривају њихове многобројне хумке. С обзиром на то, није ни чудо што је у Русији увек био веома популаран свирепи ратник, који је на бојном пољу неустрашив, а за трпезом пије вино без разблаживања (што су суптилни Грци доживљавали као дивљаштво). Овде је у дугом периоду била доминантна идеја да руски народ води своје порекло управо од тих древних ратника. У којој мери је таква тврдња тачна?

Велики номади

Представник скитског народа // Скитски ратник, друга половина 7. и почетак 6. века пре нове ере

Дмитриј Поздњаков (CC BY-SA 4.0) // GNU Free

„Да, ми смо Скити! Да, ми смо Азијати, са косим и халапљивим очима!“, написао је 1918. године чувени руски песник Александар Блок. Додуше, то није потпуно тачно. Скити су били типични европеиди и нису имали ничег заједничког са монголоидима. Они су се у 7. веку пре нове ере кретали из Азије на запад и стигли на северне обале Црног мора, потиснувши одатле Кимеријце, такође номадски народ.

Гонећи Кимеријце Скити су прешли Кавкаске планине и продрли на Блиски исток. Тамо су неко време били једна од најмоћнијих војнополитичких сила. Ратовали су против Асирије (а затим ступили са њом у савез), потукли Медију и одлазили у ратне походе на царство Урарту (Јерменија) и Египат. Фараон Псамтик I је платио Скитима да не улазе у његову земљу.

Јунаштво Скита, 1809, Јозеф Франсоа Дак

Christie's / Public Domain

Скити су односили победе захваљујући тешкој коњици. Научници процењују да је Скитија имала између 300.000 и 700.000 становника, што значи да им је војска могла бројати 60.000-150.000 добро наоружаних коњаника, који су од детињства учили да јашу.

„Током двадесет осам година Скити су владали Азијом. Пуни дрскости и презрења, они су за то време све опустошили“, пише „отац историје“ Херодот: „Јер, поред тога што су од свакога узимали данак, који су наметали свима, они су још пролазећи земљом отимали свакоме оно што је поседовао“. Ови номадски ратници су 625. године пре нове ере потиснути из региона и коначно су се вратили на северне обале Црног мора, које су тада Грци већ увелико колонизовали.

Крајње су оскудни подаци о политичком, економском и социјалном устројству скитске државе. Скити нису имали сопствено писмо, тако да су главни извор података о њима радови старогрчких аутора, као и многобројне гробнице у облику хумки раштркане по јужним степама Русије и Украјине.

Огромна Скитија је вероватно била савез многих племена. На њеном челу су били цареви са неограниченом деспотском влашћу. „Скити не оснивају ни градове, ни тврђаве. Сви они су коњаници и стрелци, и своје домове носе са собом, не хранећи се помоћу плуга него гајењем стоке“, пише Херодот.

Пораз Радагајса код Фјезоле (23. август 406), уље на дрвету,

Ђорђо Вазари / Public Domain

После повлачења са Блиског истока ови номади су однели још неколико великих ратних победа које су остале забележене у историји. На пример, 512. године пре нове ере потукли су персијског цара Дарија I када је овај кренуо у поход на северне обале Црног мора, и то тако што су најпре пустили његову војску да уђе дубоко у скитску територију. Затим је 331. године пре нове ере у борби против Скита пао војсковођа Александра Македонског Зопирион са 30.000 својих војника.

Скитска држава је пала 280-260 године пре нове ере под притиском Сармата, такође номада. Скити су тада изгубили велику територију. Задржали су само доњи ток Дњепра и део Крима, и ту су постали „сесилни“, тј. одустали су од номадског начина живота и везали се за земљу (они који су преживели). Скити су коначно збрисани са политичке карте света током Велике сеобе народа у 4. веку нове ере.

Вуку ли Руси скитско порекло?

Некада моћан номадски народ је нестао, али је назив „Скити“ остао. Тако су се у Византијској империји звали сви северни „варвари“, пре свега Словени, који су повремено вршили ратне походе на Константинопољ.

У Русији је идеја „скитског наслеђа“ била популарна почев од 17. века. О томе је непосредно писао историчар Андреј Лизлов 1692. године у својој „Скитској историји“. Ту тему је у својим „Белешкама о руској историји“ поменула и императорка Катарина II.

У руској култури с почетка 20. века „скитска тема“ је постала крајње популарна. На пример, у стиховима познатог песника Валерија Брусова из 1916. године пише: „Ми смо они о којима се у стара времена шапутало са нехотичном зебњом у митовима јелинским: Народ који заволе необузданост и рат: Скити, синови Херакла и Ехидне“.

Битка Скита са словенима, Виктор Васњецов.

Руски музеј / Public Domain

У којој мери су остаци некада моћне скитске цивилизације (такозвани сесилни скити-орачи) узели учешћа у етногенези источних словенских племена? То питање у савременој науци није решено. Хипотеза да су Скити директни преци Словена засада није потврђена ни археолошким, ни антрополошким, ни генетским, ни лингвистичким подацима.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!