„Партија поседује многобројну армију добровољних информаната. Ми имамо потпуну представу о свима и о свакоме“, тврдио је руководилац СССР-а Константин Черњенко. Дојављивање је заиста било једна од битних карактеристика совјетског друштв од оснивања нове државе до њеног распада.
Власт је сама подстицала становнике да будно мотре није ли се некакав „народни непријатељ“ инфилтрирао међу поштени свет и да пишу дојаве кад год им нешто буде сумњиво. Тако је у Кривичном законику из 1926. године предвиђена затворска казна за „недојављивање ако је поуздано познато да се припрема или врши контрареволуционарни злочин“. Са друге стране, за лажну оптужбу је такође била предвиђена затворска казна.
У совјетској државној реторици дојаве су се звале „сигнали“. Сваки грађанин је имао обавезу да „отвори четворе очи“ и да одмах „пошаље сигнал“ правосудним органима чим примети неко „сумњиво лице“ у околини.
Многи совјетски грађани су имали искрену жељу да дојављивањем помогну држави у борби против „непријатеља револуције“. Други су, пак, користили овај систем искључиво у користољубиве сврхе.
„У Михајловском рејону (Запорошке области) тужилац Острокоњ је криминалац, пустоши породице црвеноармејаца, краде намирнице које припадају колхозу, упропашћује екномију колхоза, груб је према подносиоцима жалби. Подносиоци жалби се лоше опслужују... Крање је време да се та особа подвргне провери!“, написао је црвеноармејац Соколов у својој дојави органима Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД).
„Несебични“ аутори дојава су често остајали анонимни, потписујући се само као „партизан“ или „члан партије“. Понекад су „анонимуси“ заиста били подстакнути несебичним осећањима и жељом да правда буде задовољена. Сматрали су да је боље написати жалбу директно НКВД-у или „лично Стаљину“ него се с муком пробијати кроз гломазну и трому армију чиновника и бирократа.
Појединим волонтерима се осладило, па после прве и друге дојаве више нису могли да се зауставе. Познат је случај када је један такав борац против злоупотреба у Московској области на све могуће инстанце послао преко 300 „сигнала“. Његове оптужбе већином нису биле потврђене.
Често се аутор дојаве није руководио добрим намерама. Мотиви за упућивање жалбе „највишем руководству“ могли су бити професионална завист или жеља да се напакости колеги.
Тако је 1937. године написана дојава против младог службеника Народног комесаријата (министарства) за пољопривреду Ивана Бенедиктова. Појединцима се није допало што је младић толико вредан, што професионално обавља свој посао и брзо напредује у каријери.
Срећом по Бенедиктова, Стаљину су били потребни квалитетни кадрови па је младом службенику уместо суђења поверена функција народног комесара за пољопривреду СССР-а. Иван Александрович се дубоко потресао када је видео текст дојаве: „Ту су се потписали људи за које сам сматрао да су ми најбољи пријатељи и у које сам имао апсолутно поверење“.
Поред спорадичних клеветника, у радним колективима су могли постојати и људи којима је то био „посао“. Нина Маљцева је тада радила у совјетским средствима јавног информисања и ево шта каже: „Свака установа је имала свог ’цинкароша’, доушника НКВД-а, чији је задатак био да проналази ’народне непријатеље’ и да их пријављује. А на НКВД-у је после било када ће и где тај човек бити ухапшен. У нашој редакцији нас је све откуцавао неки Мојсејевич, тупав, дрзак и лукав човек. Он је уживао у својој власти. ’Цинкарош’ се свуда врзмао, у све је гурао нос и свима претио. Он је иначе био економ. Његово радно место само по себи није било ништа посебно, али је тај човек на души носио животе многих несрећника. И савест га није мучила. Он није ни имао савест“.
Дојаве нису писале само колеге на послу. Тиме су се бавиле и комшије, па чак и укућани. Рецимо, ако се неко у колхозу понашао као диверзант и доприносио срозавању, а не напредовању колективног пољопривредног газдинства, било је довољно само да дојави властима како му комшија на зиду држи портрет Троцког, и „проницљиви грађанин“ би за тај подвиг био дарежљиво награђен на радном месту.
Репродукција слике „Павлик Морозов“ уметника Никите Чебакова, 1952.
SputnikУслед тако моћне и свеобухватне пропагандне кампање дешавало се чак и да деца пишу дојаве против својих родитеља. Најпознатији је случај Павлика Морозова. Тринаестогодишњи Павел је одао властима свога оца који је поткрадао социјалистичку имовину, због чега су очеви рођаци затим из освете убили дечака. Павлик је посмртно третиран као херој – подизани су му споменици, о њему су писане књиге и поеме.
Ученик Митја Гордијенко из Ростовске области „откуцавао“ је житеље свога села јер су на колхозном пољу скупљали опало класје (по „закону о три класа“ из 1932. године смртна казна је прописана чак и за крађу неколико зрна пшенице). Захваљујући дечаковом труду једна ухапшена жена је добила десет година строгог затвора, а њен муж је стрељан. За свој „подвиг“ Митја је награђен – добио је ручни сат са угравираним именом, пионирску униформу и годишњу претплату на локални лист „Лењинские внучата“ („Лењинова унучад“).
Пионирка Оља Баликина послала је 16 људи на оптуженичку клупу јер су „поткрадали и поткрадају имовину колхоза“. Проња Колибин је пријавио сопствену мајку и заузврат је добио летовање у пионирском логору Артек.
Вјачеслав Молотов, Јосиф Стаљин и Климент Ворошилов на централном аеродрому, 25. јуна 1937.
Fine Art Images/Heritage Images/Getty ImagesТренд писања дојава достигао је врхунац у Стаљиново доба током 1930-их и 1940-их. После смрти „оца народа“ почео је да јењава, али је и даље био неодвојив од совјетског друштва, све до распада СССР-а. Један део архива органа државне безбедности још увек је под печатом државне тајне, тако да се ни данас не зна колико је дојава укупно написано у совјетском периоду.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
