Цар који је „отворио“ прозор у Европу, по питању хране био је конзервативан. На званичним пријемима за време његове владавине служена су јела из страних кухиња на која су амбасадори и министри из других земаља навикли. А за самог Петра Првог спремана је кисела руска чорба шчи које је морала да буде врло врућа, каша од хељде, печено прасе са кашом и џигерицом, хладно месо са маринираним лимуном и очишћени „бисерни“ јечам на млеку. За десерт или мезе цар је волео лубеницу, било свежу или маринирану, а од воћа предност је давао поморанџама и јабукама. Уз јело је пио најчешће квас или токајско вино, а пре јела знао је да попије чашицу вотке од аниса.
Императорка је била врло избирљива у погледу хране и себи уводила ограничења. Послуга јој је ујутру служила јаку кафу са двопеком и павлаком. Њен ручак трајао је највише сат времена, а на менију су била свега три до четири јела. То је била, рецимо, говедина са киселим краставчићима и сосом од сушених јелењих језика, вишње, лиснато тесто. Пила је напитак од рибизле и чашицу мадере. Увече по савету свог лекара није вечеравала како би избегла главобољу. Лети у резиденцији Оранијенбаум императорка је ловила тетребе и шљуке, који су касније спремљени изношени на трпезу. Поред тога водила је рачуна о боји лица и свакодневно јела неколико киселих јабука и кисели купус и чак се умивала расолом. Мени на званичним пријемима је био много богатији, гостима су служене десетине врста супа, најразличитији мезетлуци, печена јагњетина и јаребица са тартуфима, галете од острига, као и корпице са разним пуњењима и колачи.
Син Јекатерине Друге није одобравао раскошан начин живота који је водила његова мајка. Када је дошао на престо почео је да уводи свој ред, што се дотакло и кухиње. Императору су служени најпростији шчи, каше и печења. Намирнице притом нису набављане од дворских добављача хране Његовог Величанства, него су куповане на обичној пијаци. За доручак је служена вотка из мањих чашица и мање флаше вина. А да су јела припремљена за монарха могло је да се наслути само по томе што су била луксузно сервирана. Сам сто увек је красило много цвећа.
Дан је започињао са зеленим чајем са павлаком и брускетима. Између доручка и ручка јео је воће, а увече највише волео да попије чај са медом и пред спавање кисело млеко. Његово омиљено јело била је ботвиња, старинска руска хладна чорба са квасом и листовима цвекле. Уз чорбу је обавезно служена бела риба јесетра.
Пет киселих краставаца дневно служено је Николају Првом. Император, у маниру који ни мало није био царски, више је волео воду него вино, дијететску супу од кромпира него богати шчи, али и кашу од хељде, крчкану у грнчарским посудама. Постојало је и јело коме цар није могао да одоли. У Торжоку су га почастили шницлама од млевеног пилећег меса припреманим у гостиони Дарје Пожарске. Николај Први био је одушевљен и власницу више пута позивао на двор.
Император је био страствени ловац, па се на столу често налазио припремљен његов улов, попут медвеђе џигерице. Цар је волео да једе напољу. Све што се не би појело за ручак после лова, дељено је локалним сељанима. Александар Други је имао врло једноставан однос према храни, па је тако наложио да ни један оброк не траје дуже од 50 минута. То се испоставило као велики проблем за дворску кухињу, будући да су изношена или хладна јела или подгревана што им је мењало укус. Император је водио рачуна о свом здрављу. У његову собу дневно су доношене десетине крушака, мандарина, јабука и поморанџи, као и три грозда.
Најједноствнију храну, шчи и кашу, прасетину са реном, преферирао је и Александар Трећи. Рано ујутру сам је себи кувао кафу, а касније доручковао барена јаја са ражаним хлебом. Други доручак увек је завршавао шољом топле чоколаде. „Простим народним јелима“ Александар Трећи додавао је оригиналне сосеве. Најмилијима је угађао тако што им је спремао пастрмку коју је сам ловио са сосом од тартуфа. Од вина је више волео домаћа него страна којима су служени инострани гости.
У детињству будући царевић је доручковао, ручао и вечеравао поштујући строги распоред свог оца. Деца су за сто седала последња. Требало је бити брз, након што је император завршио са јелом, оброк се сматрао завршеним. Тако су мали Романови често остајали гладни. Једанпут Николај који није стигао честито да једе, појео је восак из крстића који је носио око врата, због чега се истина после кајао. Последњи руски цар редовно је јео кашу, а ујтуру уз кафу волео је и топао калач (хлебно пециво у облику ђеврека са „дршком“). Пре другог доручка или ручка умео је да попије неколико чашица вотке. А од главних јела највише је волео барену говедину или рибу, а ни пржене пељмене није одбијао.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
