Зашто су совјетски лидери одбацивали своје и узимали руско име и презиме?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Данас се тешко може и замислити да неки председник државе користи псеудоним као што раде естрадне звезде, а своје право име да никада више и не помиње. Али пре непуних сто година у СССР-у је управо то била стандардна ситуација. И то нису радили само политичари на високим функцијама у држави, него и научници, глумци, редитељи и писци. Сматрало се да је „псеудоним“ идеалан ако се одмах види да потиче из руског језика.

Неприхватљиво презиме

Пре доласка бољшевика на власт било је тешко, и готово немогуће, променити наслеђено презиме. Изузетно је то било дозвољено можда само племићима у неким ванредним околностима. И странцима који су прешли у православље било је дозвољено да узму руско име и презиме. Та нова презимена су често бирана на неколико начина. На пример, Денисов је презиме од крштеног имена Денис, Тучков је од надимка „тучный“ (дебео), а Козлов од надимка „козёл“ (јарац). Масленников, Ключников и Свечников су презимена од професија, и настала су од речи „масло“ (уље), „ключ“ (кључ) и „свеча“ (свећа). Исто тако су бирана презимена и од географских, односно топографских назива.

Све се то променило у совјетском периоду, када су укинута многа правила из претходног, царског периода. Један од првих декрета нове власти била је дозвола промене сопственог презимена. Само неколико година касније (1924) дозвољено је да се промени и сопствено име. Процедура није била компликована, па су многи брже-боље искористили пружену прилику. Понекад је то било чак и неопходно, ако је реч о јавној и познатој личности. Тако је 1979. године првом бугарском космонауту Георгију Какалову било забрањено да лети у орбиту док не промени презиме (због нежељених асоцијација које у руском језику може изазвати презиме Какалов). Тако је он у космос полетео као Георгије Иванов.

„Какофонија“ није била једини разлог за промену презимена.

Одомаћено презиме

Најпознатија личност која је одбациала своје неруско презиме и изабрала руско био је, наравно, Јосиф Стаљин. Грузин по националности, Јосиф Џугашвили је имао преко 30 псеудонима, под којима је био познат у револуционарним круговима до 1911. године. У то време су га најчешће звали Коба, што је врло симболично име за једног Грузина. Наиме, Коба је грузијски еквивалент имена персијског цара Кобадеса који је крајем 5. века покорио источну Грузију и прогласио Тбилиси за главни град. Такве историјске паралеле су, наравно, импоновале Џугашвилију.

Са друге стране, псеудоним Коба је био подесан и разумљив само на Кавказу, а амбиције грузијског револуционара су биле шире од кавкаског региона. Временом је његов утицај подигнут на „федерални“ ниво, а везе са руским партијским филијалама су се разгранале. У новој културној и језичкој средини било је потребно другачије презиме, које звучи руски. Џугашвили се 1913. године први пут потписао као Стаљин испод текста „Марксизам и национално питање“, па је на крају то презиме и задржао. Прва асоцијација са презименом Стаљин је руска реч „сталь“, тј. челик, што је било врло повољно (овде смо објаснили шта заправо значи Стаљиново презиме, односно псеудоним).

Генерални секретар СССР-а Јуриј Андропов је имао други разлог за промену презимена.

Непожељно порекло

Андропов је руководио Совјетским Савезом 1982-1984. Биографи совјетске партијске врхушке пишу да је његово право презиме било Либерман, и да је он током живота пет пута мењао презиме (подаци о Андроповљевом пореклу још увек су државна тајна). Наводно је његов отац Велва Либерман био пољски јеврејин, а Андропов је презиме његовог другог очуха.

Скривање сопствене националне припадности у СССР-у је било политичко питање. На територији Совјетског Савеза живело је 128 националности, али су Руси били оснивачка нација, и та чињеница је по завршетку Другог светског рата посебно истицана. Први стимуланс у том правцу дала је Стаљинова здравица на пријему у Кремљу 24. маја 1945. године, када је он нагласио улогу руског народа као руководеће снаге и окарактерисао га као „најистакнутију нацију од свих нација које чине Совјетски Савез“.

Националност је у СССР-у била забележена у личним исправама и дискретно је утицала на напредовање у каријери, као и на приступ социјалним, образовним и научним ресурсима. Укратко, ако је неко хтео да достигне одређене домете, неруско презиме би му у томе могло бити на сметњи. То се посебно тицало јеврејских презимена. После формирања државе Израел 1948. године у Совјетском Савезу је однос према Јеврејима постао резервисан, јер је овој нацији приписивана прозападна оријентација, а такође патриотски ентузијазам (што је по мишљењу совјетске власти подразумевало нелојалност према „совјетској“ отаџбини).

Та борба против космополитизма (како је називана политичка кампања против западних тенденција) продрла је у све сфере живота, од књижевности и уметности до хуманистичких наука. Због тога је тако много представника креативне интелигенције тежило да побољша свој положај променом имена и презимена. Међу њима је био совјетски војсковођа, адмирал флоте Иван Исаков (Јерменин Ованес Тер-Исакјан), као и народна уметница СССР Фаина Рањевска (Јеврејка која је на рођену добила име Фани Фелдман), глумац Инокентиј Смоктуновски који је потекао из породице пољских Јевреја, протераних у Сибир, и многи други.

Сазнајте више! Зашто Совјетски Савез за Jевреје није био обећана земља