Како је совјетски трудбеник постао председник антикомунистичког Тајвана

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Човек који је својевремено многима био познат као Николај Јелизаров, обичан радник уралске фабрике и члан комунистичке партије, постао је 1978. године председник Тајвана, острва Републике Кине (коју Руска Федерација не признаје). Како је присталица идеја о светској револуцији из далеке Русије могао доспети на државни врх антикомунистичке азијске земље?

Јелизаров заправо није био ни Рус, ни комуниста (бар у периоду од краја 1930-их). Под тим псеудонимом је у Совјетском Савезу једно време живео Чанг Чинг Куо, старији син генералисимуса Чанг Кај Шека, доживотног лидера националне конзервативне партије Куоминтанг и делимично признате острвске државе на Тајвану.

У новој отаџбини

После пада империје династије Ћинг 1912. године Кина је утонула у хаос. У одсуству јаке централизоване власти војнополитичке клике су поделиле земљу, а партија Куоминтанг је постала једна од најутицајнијих снага чији је циљ био да превазиђе новонасталу кризу.

Чанг Кај Шек је 1925. године дошао на власт. Као и његов претходник Сун Јат Сен, он се у својој борби ослањао на Совјетски Савез. Москва је сарађивала са све моћнијим Куоминтангом у жељи да прошири свој утицај у региону. СССР је подржао националисте, тако да је чак и знатно слабији комунистички покрет био принуђен да стане на њихову страну.

Бољшевици су на својој територији радо обучавали пријатељски настројене Кинезе, тако да је 1925. године у Москву дошао и Чанг Чинг Куо, син Чанг Кај Шека. Шеснаестогодишњи младић је једно време живео код старије Лењинове сестре Ане Јелизарове-Уљанове, па је касније одлучио да узме псеудоним „Николај Јелизаров“, како се не би издвајао међу Русима.

У престоници се Чанг уписао на Комунистички универзитет радника Истока, где је заједно са њим студирао Денг Сјаопинг, један од будућих лидера комунистичке Кине. Прошао је стажирање у Казанској тенковској школи и на Војнополитичкој академији у Лењинграду, а радио је и на стругу у фабрици „Динамо“.

Чинг-Куо-Јелизаров је одлично научио руски језик и добро се снашао у новој средини, док је његов отац за то време ефикасно уједињавао земљу под барјаком Куоминтанга у такозваном Северном походу на војне клике и слабу пекиншку владу.

Све се, међутим, променило 12. априла 1927. године. Чанг Кај Шек није хтео да дели власт ни са ким и изненада је напао своје савезнике. Уследила су масовна хапшења и стрељања чланова Комунистичке партије Кине, те је она била принуђена да се повуче у илегалу. Москва је морала на то да одговори и у децембру исте године прекинути су дипломатски односи између двеју земаља.

Уралски трудбеник

Дубоко потресен, Чанг Чинг Куо се нашао у тешкој ситуацији. Одмах се јавно одрекао свога оца и осудио његове потезе. Према сину Чанг Кај Шека нису предузете никакве репресивне мере, тако да је он још неко време радио у колхозу у Московској области.

Па ипак, Стаљин и кинески лидер су се временом све више удаљавали један од другога, те је и Јелизаров 1932. године послат на Урал, у град Свердловск (Јекатеринбург) да не би иритирао представнике кинеских комуниста у Коминтерни.

У фабрици „Уралмаш“ Чанг Чинг Куо је постао помоћник начелника механичког погона. На том радном месту је био задужен за друштвена питања и бавио се решавањем свакодневних проблема фабричких радника. Касније је постао уредник локалног листа „За тешку машинску индустрију“.

Ту се 1935. године оженио Фаином Вахревом, радницом фабрике која му је убрзо затим родила двоје деце.

Чинг Куо је 16. новембра 1936. године написао молбу да буде примљен у Свесавезну комунистичку партију (бољшевика) СКП(б), а дотле је био кандидат за чланство. У молби је поново изразио негативан став према оцу: „Мој отац Чан Кај Шек је издајник, издао је велику кинеску револуцију и сада предводи кинеску црну реакцију. Од првог тренутка његове издаје ја сам водио борбу против њега“. Знатно касније је будући тајвански лидер рекао да је те изјаве дао искључиво под притиском.

Повратак кући

Даљи живот Чанг Чинг Куа у СССР-у покривен је велом тајне. Зна се да је постао члан партије, те да је убрзо затим престао да се придржава комунистичких идеала и почео да размишља о повратку у Кину. Некако му је то и пошло за руком. У мају 1937. године је оставио посао, отишао у Москву, а одатле заједно са породицом возом напустио земљу.

Обичан радник уралске фабрике никада не би могао тако нешто да уради. Најубедљивије звучи верзија да је син враћен своме оцу по Стаљиновом наређењу. Све је већа била опасност од Јапана и совјетском лидеру је била потребна нормализација односа са Куоминтангом.

Чанг Кај Шек је одмах све опростио сину и увео га у круг људи у које је имао поверења. Фаина Вахрева је такође топло примљена. Добила је кинеско име Фанг Ланг, што значи „примерна и часна супруга“.

Комуниста Николај Јелизаров је заувек остао у прошлости, док је Чанг Чинг Куо постао један од најважнијих посленика Републике Кине. Управо је он 1946. године отишао у Совјетски Савез да са Стаљином разговара о развоју билатералних односа.

Када је Народноослободилачка армија Кине потукла владине трупе, присталице Чанг Кај Шека су 1949. године евакуисане на Тајван, а Чинг Куо је стао на чело тајне полиције на острву и дао се у потрагу за унутрашњим непријатељима, што је прерасло у читав талас бруталних репресија.

Убрзо после очеве смрти Чанг Чинг Куо је дошао на чело Републике Кине (Тајван) и много је учинио да Тајван доживи економски процват и стаса у крупног „азијског тигра“. Председник је лично водио скроман живот, што је наследио још из СССР-а, и велики део својих прихода је давао у добротворне сврхе.

Скромно је живела и прва дама. После мужевљеве смрти 1988. године она је одбила да прима пензију као жена председника државе, задовољивши се далеко мањом пензијом жене функционера. Надживевши скоро сву своју децу Фаина Вахрева је остатак живота провела у старачком дому. Бивша радница уралске фабрике сахрањена је 2004. године у Тајпеју уз све почасти у присуству државног врха.