Пет чињеница о Георгију Чичерину, првом совјетском министру спољних послова

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Имао је „незгодну“ биографију за једног бољшевика

1926, Москва. У радном кабинету.

Public domain

Отац му је потицао из старог племићког рода Чичериних, познатог од краја 15. века, а мајка, баронеса Мајендорф, била је потомак познатих дипломата који су служили Русији. Богата породица Чичерин припадала је племићкој елити Руске империје. Рекло би се да човек из такве породице неће ићи против царске власти. Парадоксално звучи, али Чичерин је постао комуниста управо захваљујући васпитању.

Наиме, његов отац је у зрелом добу постао присталица евангелистичког покрета пијетизма, које је у Русији промовисао енглески лорд Гранвил Редсток. Доброчинство је било један од постулата тог учења. Прави верник је био дужан да своју веру потврђује делима, тј. бригом о сиромасима. Евангелисти су се бавили просвећивањем сељака и финансирали су отварање школа и болница. Тиме су се бавили и Георгијеви родитељи, а мајка је често водила сина на евангелистичке скупове. Све што је он тамо слушао било је у оштром контрасту са строго патријархалним начином живота у царској Русији крајем 19. века.

У Министарству спољних послова се запослио још за време руског цара

Георгиј Чичерин, 1900.

Public domain

Георгијев отац је био високи службеник Министарства спољних послова, мада је последње године живота посветио добротворном раду, у складу са идеалима пијетизма. Умро је када је Георгије имао 10 година, али је син, захваљујући породичним везама, касније завршио историјско-филолошки факултет Петербуршког универзитета и у својој 27. години се запослио у Министарству спољних послова, и то одмах у прилично високом чину колешког секретара.

Чичерин 1904. године одлази у Европу из здравствених разлога, и тамо се упознаје са социјалистичким идејама. Већ 1905. године постаје члан Руске социјалдемократске радничке партије и одлучује да се не враћа у Русију, захваћену пламеном револуције. Његово материјално стање му је омогућавало да финансијски подржава руске социјалдемократе, што није могло промаћи британској обавештајној служби, као ни то да је 1914. године постао члан Британске социјалистичке партије. Британске власти су га ухапсиле у августу 1917. године, после пада царске власти, јер је угрожавао безбедност и одбрамбену моћ Британије, која је у том тренутку ратовала против Русије. Ослобођен је тек после друге ноте Лава Троцког, тадашњег народног комесара за спољне послове Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР). Чим се вратио у Петербург, Чичерин је одмах постављен за заменика Троцког, а у фебруару 1918. је на иницијативу Владимира Лењина постављен за вршиоца дужности министра спољних послова.

Учествовао је у потписивању Брест-Литовског мировног споразума

Public domain

На новој функцији Чичерин се одмах суочио са крајње тешким задатком. Требало је склопити мир са свим силама против којих је царска Русија ратовала у Првом светском рату. У том тренутку је РСФСР била тек формирана као суверена држава, и у њој је беснео грађански рат, тако да је прекид борбених дејстава на фронтовима Првог светског рата вероватно био једини начин да се сачува државни суверенитет.

Чичерин је био члан руске делегације која је 3. марта 1918. године у Брест-Литовску потписала Брест-Литовски споразум по коме је Русија демобилизовала армију и морнарицу, а другим земљама је препустила четвртину своје европске територије и трећину свога становништва. За совјетску Русију Брест-Литовски споразум је био политички фијаско. Када је 14. марта на 4. Свесавезном конгресу Совјета говорио о условима Брест-Литовског споразума, Чичерин је свој говор завршио речима: „Ставили су нам пиштољ на чело и приморали да потпишемо“. Чланци у совјетској штампи су отворено карактерисали тај споразум као „самоубиство“, али је било јасно да се само одустајањем од ратних дејстава може обезбедити совјетској републици предах, толико неопходан за опстанак државе. И поред свих критика, Чичерин је наставио свој посао и у мају 1918. године постао је народни комесар за спољне послове РСФСР.

Public domain

У том статусу је имао задатак да успостави дипломатске односе СССР-а са читавим низом земаља. Чичеринов тријумф била је Конференција у Ђенови у априлу 1922. године, на којој је РСФСР први пут представљена као суверена држава.

Његов стил рада уопште није био ауторитаран

Портрет Г.В. Чичерина, Москва (?), 1926. Ф.А. Модоров. Картон; уље.

Третјаковска галерија

Чичерин није имао породицу, па је и поред високе функције могао да користи све привилегије народног комесара и фактички је живео у комесаријату. „Револуција њему није могла донети материјалну корист. Он је био један од малобројних револуционара који су имали све – и материјално благостање, и власт, и положај у империјалистичкој хијерархији“, написала је америчка новинарка Беси Бити, која је лично познавала Чичерина.

Као перфекциониста који је све сам желео да испита, Чичерин је поставио темеље и смернице у раду свог комесаријата (министарства). Не само да је седео на послу до ситних сати, него је најчешће радио ноћу, због чега су негодовали остали службеници. Касније се Чичерин сећао да је у периоду формирања совјетске власти понекад радио и по 18 часова дневно.

„Чичерин је одличан радник, савестан, паметан и упућен. Такве људе треба ценити. Има тај недостатак што нерадо ’командује’, али то није проблем. Зар је на свету мало људи са супротним недостатком!“ – рекао је Владимир Лењин.

Био је префињени познавалац музике

Георгиј Чичерин у монголској ношњи.

Музеји Московског кремља

Георгије је свирао клавир од малих ногу. На тамбовском имању његовог стрица, историчара Бориса Чичерина, породица се често окупљала да слуша како будући дипломата свира. Чичерин је сматрао да је љубав према музици једна од основних компоненти његовог живота. У писму своме брату је написао: „Имао сам револуцију и Моцарта. Револуција је садашњост, а Моцарт је предосећање будућности, али су те две ствари неодвојиве“. Пре него што ће се 1930. године повући са функције народног комесара за спољне послове, Чичерин је завршио књигу о Моцартовом стваралаштву.

Поклон делегације Бухарског емира, 1920.

Музеји Московског кремља

Као припадник интелигенције из царског периода он није личио на већину Стаљинових народних комесара. У Ђенови је, на пример, фасцинирао странце, али не моћним и оштрим наступом, него енциклопедијском образованошћу и чињеницом да је течно говорио француски и енглески, не користећи преводиоца. Уместо кожног мантила и чизама могао је обући узбечки или монголски национални костим који је добио на поклон од источних дипломата (сада се чувени Чичеринови огртачи чувају као експонати музеја Московског кремља). Због тога се за њега у шали често говорило да је „шеф источне фракције“. Али ти огртачи су служили сврси. На пример, делегацију из Бухарског емирата Чичерин је дочекивао у бухарском огртачу, и тако је демонстрирао своју отвореност и тежњу ка дијалогу.

Препоручујемо

Зашто су Финци посветили своје смртоносно оружје совјетском министру?

Први совјетски министар спољних послова повукао се са функције због неслагања са тадашњом Стаљиновом политичком линијом која је подразумевала да државом не управљају државне структуре, него комунистичка партија. „Примат партије над државном делатношћу означава парализу државне власти“, написао је Чичерин.

После одласка са функције живео је усамљено. Лето је проводио у викенд-кући изван града, а већину године у московском стану, где је и умро 1936. године.

Изложба „Поводом 100-годишњице формирања СССР-а: Чичерин и совјетска дипломатија“ одржава се у Музејима Московског кремља до 8. јануара 2023. године.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!