Како је једна Рускиња постала прва жена капетан брода на свету?

Георгиј Зељма/Sputnik
Као обична совјетска девојка из обичне породице, Ана је морала да савлада многе препреке на путу ка остварењу свог сна. Са 27 година први пут је управљала бродом на дугој пловидби, што је привукло пажњу читавог света.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Ако обични људи ишта знају о позиву морнара, онда је то да они верују да жена на броду доноси несрећу. Постојала је, међутим, једна жена која се није слагала с тим и која је читавом свету показала да у овом сујеверју нема ни трунке истине.

„Прошла сам све тешкоће морнарског посла, од почетка до краја, и ако сам данас капетан великог прекоокеанског брода, онда сваки од мојих подређених зна да се нисам појавила из морске пене!“ Тако гласи најчувенија изјава Ане Шчетињине, прве жене на свету која је била капетан поморског брода.  

Изабрала је море  

Рођена 1908. године у насељу Океанскаја станица код Владивостока, Ана се заљубила у море кад јој је било 16 година. Њен отац Иван Шчетињин је био скретничар на железници, а током сезоне риболова радио је на рибарским бродовима. Ана је једном закорачила на такав бродић и све што се тамо дешавало одмах је привукло њену пажњу.

Убрзо је постала сигурна да жели да постане морнар, па се пријавила у средњу поморску школу у Владивостоку. Директор је био импресиониран девојком, али је покушао да је обесхрабри, упозоравајући је на бројне тешкоће које ће морати да превазиђе. Ана је била упорна и, упркос великој конкуренцији (200 пријављених на 40 места), била је примљена.

То је, међутим, био само почетак. Мада је имала добре оцене, одмах је као једина девојка у школи доспела на листу „неперспективних“ ученика и није добила стипендију. Како би се издржавала, морала је понекад да ради ноћу као болничарка, чистачица, па чак и да истоварује барже са осталим момцима.

Осим тога, током праксе на броду, Ана је добијала најпрљавије и најтеже послове (скидање рђе, чишћење  теретног одељења, прање канти од фарбе). Није се никад жалила, јер је знала да ако нешто одбије никада неће имати исти статус као остали морнари. 

Прве авантуре

Када је 1929. године завршила школу, Ана је каријеру започела као обичан морнар. Затим је брзо напредовала до положаја старијег помоћника капетана. Прекретница се догодила 1935. године, када је Совјетски Савез у Европи купио 12 теретних парних бродова. Четири брода су била упућена у бродску компанију на Камчатки и било је потребо доста људи са искуством да бродове превезу на Далеки исток.

„У то доба била сам други помоћник капетана са скоро четири године искуства и већ преко годину дана поседовала сам диплому поморског капетана. Радила сам у Акционарском камчатском друштву откако сам завршила поморску школу, па није никакво изненађење што су сматрали да сам способна за овај посао... Била сам на одмору, али лако су ме убедили да преузмам овај задатак. Посао је за мене увек био приоритет“, присећала се она у својој књизи „На морима и преко њих“.

Тако је захваљујући стицају срећних околности Шчетињина постала прва жена капетан поморског брода. Због недостатка капетана на располагању, уместо места старијег помоћника понуђено јој је да управља једним бродом. „Била сам, наравно, не само невероватно срећна због овог именовања, него и мало поносна“, присећала се.

Неколико дана касније 27-годишња жена „са светлоплавом свиленом капом у сивом капуту“ стигла је у Хамбург да преузме теретни брод „Чавича“ (касније „Хоенфелс“). Млада „дама капетан“ импресионирала је не само немачке морнаре, него је брзо постала сензација у међународној штампи. Током путовања од Хамбурга до Петропавловска-Камчатског Ана се зауставила у Одеси и Сингапуру, где су је новинари већ чекали.

„Чавича“

„Од новинара сам сазнала да сам ја прва дама капетан брода на свету“, касније је записала. „Морам да кажем да је то било врло неочекивано и необично за мене. Преко десет година моје поморске каријере нико није правио фаму око мог посла... С једне стране, морам да признам, то је пријало мом самопоштовању, али са друге, питања новинара су ме веома иритирала.“

Током наредних година после овог путовања Ана и њен брод су превозили терет дуж обале Камчатке по бури и хладноћи. На зиму 1936. године брод „Чавича“ је био заглављен у леду и плутао је једанаест дана, док су се залихе хране и воде ближиле крају. Тада је Ана уочила пукотину у леду и успела да извуче брод. За то је добила Орден радничке црвене заставе.

Током рата

Ана Шчетињина је 1938. године постављена за начелницу риболовачке луке у Владивостоку, што је било невиђено за то време. Власти су желеле да је она организује од темеља, што је учинила за само шест месеци. Риболовачка лука функционише и данас. 

Исте године се уписала на Факултет за навигацију на Лењинградском институту за водни саобраћај, али почетак Другог светског рата спречио ју је да завршио студије. Прву годину рата провела је на Балтичком мору, евакуишући становништво Талина под бомбама и превозећи стратешку робу.

1943. године Шчетињина се вратила у Владивосток где је добила нов брод америчке производње „Жан Жорес“. Током следећих пет година препловила је Тихи океан 17 пута превозећи војну опрему из Канаде и САД у оквиру Програма о најму и зајму.

Бродови серије „Liberty“ којој је припадао „Жан Жорес“ били су одличног квалитета са једним озбиљним недостатком: могли су буквално да се распадну приликом снажних олуја. Године 1943. управо то се догодило са Анином бродом. Труп „Жана Жореса“ је пукао по средини, 500 миља од обале и посада није имала на кога да се ослони, осим на себе саме. Пробушили су рупе са обе стране пукотине и притегли је. То је омогућило броду да успешно стигне до обале.

Обука будућих генерација

Ана Шчетињина и Валентина Терешкова, прва жена капетан брода и прва жена у свемиру

Осим у животу на мору, Ана је оставила значајан траг у методологији обуке нових кадрова у Лењинграду и Владивостоку. Њени бивши студенти сећају се да је била веома строга и да се ретко осмехивала. „Била је врло захтевна, желела је да научи кадете не само да буду добри стручњаци, него и добри људи“, присећао се капетан Јевгениј Климов. „Веома строго нас је пропитивала, али увек је била правична и увек је бранила своје кадете. Ана Ивановна је заслужила поштовање читавог института.“ 

Жена са много ордења и титула, Ана Шчетињина никада није имала праву породицу. Године 1928, док је похађала поморску школу, удала се за колегу морнара и радио-везисту Николаја Качимова, али су их после завршетка школовања послови раздвојили, јер су радили на различитим бродовима. После рата, 1950. године, Николај је умро, а Ана се никад није поново удавала.

Са мужем

При крају живота „дама капетан“ написала је две књиге мемоара („На морима и преко њих“, „На морским путевима“) и све своје документе предала локалном музеју.

Цео живот је провела у Владивостоку, пловећи и подучавајући, па су локалне власти по њој назвале трг, улицу и школу коју је похађала. Осим тога, њено име носе рт на обали Амурског залива и једно од Курилских острва. Ана Шчетињина је преминула 1999. године, али њен живот и даље инспирише жене у Русији и широм света.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“