Атеистичка совјетска власт забранила је православни Божић, али убрзо је схватила да је народу потребан нови зимски празник. Тако је смишљена замена. Стаљин је 1936. године увео обичај масовне прославе Нове године.
„Усред мрачних дана тешког физичког рада, понижења, боли, глади и мањка сна у животу затвореника Стаљинових логора дешавали су се ретки дани радости. Као и данас, најомиљенији, са највећим нестрпљењем очекивани празници били су Божић и Нова година“, каже Татјана Пољанска, старија научна сарадница Музеја историје Гулага.
У Стаљиновим логорима се 1936. године већ налазило преко милион људи. И док совјетска Нова година није још постала народни празник, тамо се претежно славио Божић, наравно, кришом. За слављење религијског празника и кршење логорских правила могли сте бити озбиљно кажњени. Често су о таквим кршењима управи дојављивали „цинкароши“, тако да је најмања неопрезност могла довести у најбољем случају до уништавања прославе, а у најгорем окривљеном је следовала самица. Тако да су затвореници све предузимали на сопствени ризик.
Прослављао се 24. децембар (по старом календару, а не 7. јануар као у савременој Русији). Тога дана је руководство логора намерно продужавало време рада за затворенике, како би повредили осећања верника и ускратили им празник. Али заробљеници су улагали све напоре како би обележили овај дан, приредили прославу и сачували светлу успомену на њега.
Празничну трпезу требало је припремити знатно унапред, понекад још на јесен. Послужење је било скромно. Свако се трудио да сачува неке намирнице које су му послали рођаци, посебно оно што није кварљиво: на пример, суво воће, брашно, шећер, сушену рибу.
Све то затвореници су брижљиво сакривали, „по правилу у сметовима снега у дворишту, јер се сваки кутак у просторијама претресао“, присећала се Вера Порохова, која је педесетих година провела шест година у логору. Ноћу су у пећи којом се грејала барака припремали храну за празник: кашу са медом и сувим воћем, сушени кромпир, па чак и пециво.
Прохорова се присећала да су понекад успевали од управе да измоле нов чаршав, наводно како би заменили истрошен, па би од њега направили импровизовани столњак.
Затвореници су покушавали да у бараку унесу и јелове гране. Уочи Божића би неко од оних који су радили на сечи шуме у тајги скривао под затворску одећу малу јелку и јелову грану и кришом их уносио у бараку.
На дан празника, када би барака преко ноћи била затворена, сви су седали за трпезу и молили се. И комунисти атеистичких убеђења позивани су за сто и већином су се придруживали прослави. Затвореници памте како су представници различитих вероисповести и народа славили празник заједно и како су у Божићној ноћи имали осећај невероватног духовног јединства. Напамет су говорили делове из Јеванђеља, на разним језицима певали божићне песме.
„На божићну, а затим новогодишњу ноћ у бакарама логора је владала чаролија – обједињени заједничким узвишеним осећањем, надом у нешто боље, осећањем радости због живота као таквог, људи разних националности, различитог порекла, политички затвореници и криминалци постајали су једни другима ближњи“, каже Татјана Пољанска.
Притом је руководство логора било попустљиво према прослави Нове године и није ни у чему спречавало затворенике. У почетку Нову годину су у логорима славили само партијска интелигенција и атеисти. Али ускоро је празник постао заиста свенародни. Још једна прилика да се у живот унесе мало лепоте.
Прослава Нове године за сараднике јаслица и логорску децу
Државни музеј историје ГУЛАГ-аИ мада су се крајем тридесетих година услови у логору погоршали (порције хлеба постале су минималне, а затвореници су добијали само редак чорбуљак), људи су користили сваку прилику да начине барем пролазан привид празника, а трпеза није била обавезан део тога. Сами су правили украсе за новогодишњу јелку од онога што им је било на располагању, израђивали су поклоне и играчке за логорску децу (Нова година се доживљавала првенствено као дечји празник).
Многи затвореници су желели да обрадују и своје ближње на слободи тако што су цртали и слали им честитке. Сачувано је више таквих разгледница које су кући слали инжењер Алексеј Силин, који је пет година провео у заточеништву на северу због „антисовјетске агитације“, и Људмила Хачатрјан, која је осам година провела у логору због брака са странцем.
Алексеј Силин: Честитка из Котласа, Архангељска област, 1944.
Државни музеј историје ГУЛАГ-аЧеститка Алексеја Силина
Државни музеј историје ГУЛАГ-аАлексеј Силин: Честитка из Салехарда, Јамало-ненецки аутономни округ, 1952.
Државни музеј историје ГУЛАГ-аАлексеј Силин: Честитка из Салехарда, Јамало-ненецки аутономни округ, 1952.
Државни музеј историје ГУЛАГ-аЉудмила Хачатрјан: Честитка „Срећна Нова година! 1954.“
Државни музеј историје ГУЛАГ-аТекстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу