Јединствени затвор којим су заједничким снагама управљали СССР и САД

Bauamt Süd, Einofski - Herr Einofski (CC BY-SA 3.0)
Пуних четрдесет година земље победнице у Другом светском рату заједнички су управљале берлинским затвором Шпандау у коме су лежали нацистички злочинци. Чак и када је свет био на прагу нуклеарног конфликта овде су односи међу дојучерашњим савезницима и даље били врло срдачни.

Мрачна троспратница од црвене цигле у облику крста, ограђена каменим зидом високим шест метара, са два реда бодљикаве жице. Тако је изгледао затвор Шпандау у западном делу Берлина у коме се тридесетих година двадесетог века налазило и по 800 затвореника. У другој половини века овде је казну служило само седморо људи.

Седморица невеличанствених

Ове људе 1945. године мрзела је половина света. Уосталом, реч је ни мање ни више него о високопозиционираним вођама Трећег рајха које је осудио Међународни војни трибунал у Нирнбергу, особама одговорним за многобројне ратне злочине, као и злочине против мира и злочине против човечности.

Директно из Нирнберга у Шпандау су 18. јула 1947. године стигли свих седморица осуђеника који су избегли смртну казну. Бивши руководилац Хитлер југенда и гаулајтер Беча Балдур фон Ширах, бивши министар спољних послова Немачке и царски протектор Чешке и Моравске Константин фон Нејрат, министар оружја и војне индустрије Алберт Шпер, министар економије Валтер Функ, бивши заменик Хитлера задужен за нацистичку партију Рудолф Хес, као и адмирали Карл Дениц и Ерих Редер.

Нацистички злочинци у Нирнбергу

Неке од њих чекало је читава деценија у тамници, а појединце и доживотни затвор. Било је предвиђено да се све време налазе под будном контролом представника четири земље победнице у Другом светском рату, СССР-а, САД-а, Велике Британије и Француске.

Француски и амерички стражари затвора Шпандау

Јединствен затвор

Шпандау је добио статус Међусавезничког затвора, иако се налазио у британској окупационој зони. У дирекцију казнене установе ушао је по један представник из сваке земље. Они су се константно налазили у затвору и сваког месеца смењивали на месту председавајућег директора. Све одлуке, ипак, морале су да буду доношене једногласно.

Цивилном особљу затвора (осим медицинског) било је забрањено да комуницира са затвореницима. Осим Француза, Руса, Американаца и Британаца радно ангажовани били су и грађани из других земаља. Једино је Немцима био забрањен улаз, мада је притом службени језик администрације био управо немачки.

Спољашње обезбеђење затвора мењало се на месечном нивоу. Предавање обезбеђиваног објекта из руку представника једне земље у руке друге представљало је читав ритуал, праћен парадним маршем војника и рапортима шефова караула. „Ни у ком случају нисмо смели да се обрукамо и морали смо да покажемо шта све могу војници земље победнице“, сведочио је касније војник 133. посебног мотострељачког батаљона Николај Сисојев. „Кроз затворску капију пролазили су беспорекорним стројевим кораком нарочито усрдно ударајући по кладрми ђоновима чизама са челичним пенџетама, правећи притом испод сводова језиву буку“.

Тешки дани

Живот затвореника није био ни мало пријатан. Смештани су у самице, и ни приликом шетњи, посете цркви или рада (лепљење коверата) нису имали права да разговарају. „Једанпут месечно било нам је дозвољено да напишемо кратко писмо, које је пролазило цензуру, а могли смо и да добијемо по једно, такође кратко, и цензурисано писмо“, говорио је Редер. „Врло често догађало се да писма нису ни стизала до нас, или су била унакажена цензуром, са одстрањеним читавим деловима“. Једном у два месеца било нам је дозвољено да се видимо са једним чланом наше породице, али тај сусрет је трајао највише петнаест минута.

Совјетска управа имала је далеко строжи однос према затвореницима Шпандауа него што је то био случај код њених западних колега. Тако су рецимо стражари који су ноћу преузимали смену ступајући на дужност правили огромну буку. Британци и Американци неколико пута током ноћи у циљу избегавања самоубистава палили су светло у ћелијама, док је совјетско особље такве провере спороводило на сваких петнаестак минута.

СССР је 1962. године оштро иступио против иницијативе западних савезника за ослобођење фон Шираха и фон Шпејера због „примерног владања“. „Олакшице у спровођењу затворског режима за главне немачке ратне злочинце који су били осуђени за најтеже злочине против човечности могле би да подстакну милитаристе и реваншисте на поновно ковање агресивних планова против мирољубививих народа“, скретао је пажњу тадашњи совјетски амбасадор у Немачкој Демократској Републици Михаил Первухин.

Балдур фон Ширах

Последњи сужањ

Затвореници су, ипак, један по један излазили на слободу, било после истека казне било због здравственог стања. У затвору Шпандау 1966. године остао је само један осуђеник, Рудолф Хес.
Војник 133. батаљона Петар Липејко сећао се свог првог сусрету са фиреровим замеником у странци 1985. године.

Рудолф Хес

„Ишао ми је у сусрет уском стазом у затворском парку, и неко је морао да уступи пролаз оном другом. Обузела ме је нека врста гнева, помислио сам зашто бих ја, официр победничке армије то урадио? Зауставили смо се, испод дебелих обрва угледао сам непримерен годинама врло пажљив и ауторитаран поглед. Хес је неколико тренутака проучавао новајлију да би затим полако сишао са стазе. „Занимљиво је да је после овог 'двобоја' он редовно почео да ме поздравља, иако стари нациста никада није поздрављао Русе“.

Према споразуму међу савезницима после смрти последњег осуђеника 1987. године затвор Шпандау био је до темеља срушен. На његовом месту изграђен је велики тржни центар.

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“