Како је пруска принцеза Шарлота увела обичај кићења божићне јелке у Русији

Russia Beyond (Photo: Александар Молинари; Legion Media; Public domain)
У лето 1817. године у Русију је допутовала Шарлота Пруска, ћерка краља Фридриха Вилхелма III. Ту је примила православну веру, добила ново име Александра Фјодоровна и удала се за великог кнеза Николаја Павловича који ће осам година касније постати руски император. Пореклом Немица, Александра Фјодоровна је из Пруске донела и тамошње обичаје, на пример кићење јелке на Божић.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Још је Петар I покушавао да у Русији популаризује обичај кићења јелке. Током својих путовања Европом он је приметио како се тамо поводом зимских празника кити смрека. Други извори кажу да је руски монарх видео то код Немаца који су живели у Русији, где су у Москви имали посебно насеље које се звало Немачка Слобода. Било како било, император је свакако имао намеру да установи прославу Нове године у Русији, па је искористио ту прилику да своје поданике упозна са новим обичајем, наредивши: „У своме дому, у великим и истакнутим улицама куда пролазе кола, и испред кућа истакнутих људи духовног и световног чина, испред капије да поставе одређене украсе од дрвета и грана бора, смреке и клеке, <…> а који су сиромашнији да свако стави по дрвце или грану на капију, или изнад своје куће“.

Обичај, међутим, није заживео, тако да се после Петрове смрти кићење јелке задржало само у крчмама. Тамо су јелке постављане испред улаза или на кров, да се на тај начин обележе угоститељски објекти тако да их примете и неписмени. Можда би Русија и остала без овог лепог обичаја да непуних сто година касније супруга будућег императора Николаја I није учинила оно што није пошло за руком енергичном цару и реформатору.

Божић за пруску принцезу Шарлоту

Портрет пруске принцезе Шарлоте (будуће императорке Александре Фјодоровне).

Када је стигла у земљу која ће јој постати нова отаџбина, немачка принцеза Шарлота је била веома жалосна и много је плакала од узбуђења пред сусрет са породицом будућег мужа, што је и написала у својим мемоарима. Романови су је топло примили, а и брак са Николајем Павловичем, тада великим кнезом, није био склопљен само из рачуна, него је постојала и узајамна симпатија. Па ипак, Александра Фјодоровна (како се Шарлота почела звати када је примила православље) и даље је чезнула за својим завичајем и блиским људима.

Николај I у генералској униформи, 1843.

Можда је управо та носталгија за родном грудом подстакла Александру Фјодоровну да замоли супруга да се у њеним одајама за 24. децембар 1817. године постави јелка украшена по пруском обичају. Наредне године се јелка појавила у Аничковом дворцу у Санкт Петербургу, а 1828. је Александра Фјодоровна, сада већ као императорка, приредила прву „дечију јелку“ за своје малишане.

Такви празници су постали редовни, тако да је тај страни обичај постепено прихватила и престоничка елита. Крајем 1840-их су јелке постале прави хит, али није свако могао да приушти себи такво задовољство, јер су украси за јелке били веома скупи, као и готове украшене јелке. Али зато су се имућни Петербуржани такмичили чија ће јелка бити раскошнија и украшенија. Посебна реткост је било вештачко дрво.

Појавиле су се и „јавне“ јелке за све грађане. Прва таква јелка украшена комадићима разнобојног папира постављена је 1852. године на Јекатерингофској станици у Санкт Петербургу. Затим су се јелке појавиле и на племићким, официрским и трговачким скуповима, а такође у позориштима и клубовима.

Прослава Божића у дому Романових

Царица је сваке године лично организовала кићење празничне јелке и у томе су поред њене деце и рођака учествовали и дворани. Славље је почињало на Бадњи дан после бденија, и нестрпљиво је очекивано од раног јутра. „Увек су нас окупљали најпре у унутрашње одаје њеног величанства. Тамо смо се гурали и тискали испред затворених врата концертне дворане или ротонде у Зимском дворцу где је обично кићена јелка. Гурала су се сва деца, па и царска, јер је било битно ко ће први да уђе у салу“ – тако је празнични дан у дворцу описала дворска дама Марија Фредерикс.

Када најзад одјекне звонце „од нестрпљења почесмо да се тресемо“, описао је тај моменат велики кнез Константин Николајевич у свом дневнику када је имао 12 година. Није ни чудо, звонце је било сигнал да се деца пусте у собу осветљену са „хиљаду свећа“. Тамо је императорка једног по једног малишана одводила до појединих сточића са јелкама украшеним бомбонама и воћем, и делила поклоне.

„Може се замислити колико је у тим тренуцима било радости, задовољства и захвалности. Тако ми је све било драго, једноставно, блиско срцу, и поред тога што се све дешавало у присуству владара и императорке. Али они су као нико други умели да својом добротом и нежношћу отклоне сву напетост бонтона“, написала је Марија Фредерикс, додавши да је свако после празника носио јелку кући и још дуго уживао у њој и сладио се посластицама којима је била окићена.

Како су деца одрастала поклони су се мењали, па су се уместо играчака појавиле књиге, хаљине и драгоцености. Једном је царева ћерка, кнегињица Александра, под јелком затекла невероватан поклон – свога будућег мужа, принца Фридриха Вилхелма од Хесен-Касела који је претходно тајно допутовао у Санкт Петербург. И сама царска деца су приређивала изненађења једно другом и родитељима, и најрадије су правили нешто својим рукама, тј. сликали, везли или вајали. На пример, велики кнезови су на часовима столарског заната правили минијатурни намештај за луткину кућицу и поклањали сестрама. После поделе поклона учесници прославе су одлазили у другу салу са великим столом који је био украшен префињеним стварчицама од порцелана и кристала. Ту је организована лутрија са картама тако што је император објављивао која карта је победила и срећник код кога је та карта била прилазио је императорки да добије од ње награду.

Пожар у Зимском дворцу.

И сам император је имао свој сто са „божићним дрветом“, иако је он „увек био против јелки“, како је у мемоарима записала велика кнегиња Олга Николајевна. Цар је страховао од пожара и када је пожар заиста избио у Зимском дворцу 17. децембра 1837. године његове сумње су пале на јелку. Те вечери су, наиме, деца китила „малу јелку“ која је постављана отприлике недељу дана пре велике божићне јелке да би се поделили „ситни поклончићи“ у уском кругу. Николај I је претпоставио да је дрво украшено свећама оборено и да је то изазвало пожар. Испоставило се, међутим, да није то био узрок, тако да је у императорској породици сачуван обичај кићења јелке.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“