- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
1. Крах немачког фронта и почетак коренитог преокрета у рату
Sovfoto / Getty Images
Страшан ударац немачким оружаним снагама задат је опкољавањем и уништавањем Шесте армије Фридриха Паулуса и делова Четврте тенковске армије Хермана Хота у Стаљинграду. Вермахт је изгубио око 330.000 војника, од којих су многи имали ратно искуство још из напада на Пољску и Француску. У немачким борбеним линијама су направљене огромне пукотине кроз које су одмах продрле совјетске трупе.
„Победа наше војске код Стаљинграда означила је почетак корените прекретнице у рату у корист Совјетског Савеза и почетак масовног протеривања непријатељских трупа са наше територије“, написао је маршал Георгиј Жуков у „Сећањима и размишљањима“: „Од тада је совјетска команда потпуно преузела стратешку иницијативу и одржала ју је до краја рата“.
Спроводећи једну успешну офанзивну операцију за другом, Црвена армија је ослобађала велике територије на југу земље. За разлику од контраофанзиве код Москве 1941. године, она није потискивала непријатеља, него је смелим маневрима опкољавала његове снаге и уништавала их.
Sovfoto / Getty Images
Совјетске трупе су интензивно напредовале према западу претећи да одсеку групу армија „А“ генерала Евалда фон Клајста која се налазила на Кавказу. Немци су почели брзо да се повлаче према Криму, па је Хитлер морао да одустане од намере да освоји богата нафтна поља у Бакуу, Грозном и Мајкопу.
Искористивши ситуацију, совјетске струпе су 18. јануара 1943. године у склопу операције „Искра“ пробиле обруч око Лењинграда. У град који је преживео страшну глад почеле су редовно да пристижу намирнице. Међутим, покушаји да се непријатељ потисне даље од града нису уродили плодом.
Због погоршања опште стратешке ситуације Немци су били принуђени да у марту 1943. године напусте истурени Ржевско-вјаземски фронт, који је удаљен од Москве свега 200 километара. Немачка команда је морала да одустане од планова да овај положај искористи као упориште нове офанзиве на главни град СССР-а.
Совјетске трупе су се трудиле да што пре стигну до Дњепра, али су прецениле своје снаге и уједно су потцениле непријатељски борбени потенцијал, који је још увек био прилично висок. Када се у пролеће отопио снег и путеви постали блатњави линија фронта се стабилизовала на подручју Курске избочине. Управо ту је током лета дошло до велике битке којом је у потпуности реализован коренити преокрет у Другом светском рату.
2. Почетак краја „осовине“
Getty Images
Пораз код Стаљинграда пољуљао је морал Немаца. Њихова армија никада раније није доживела такву катастрофу. Први пут у Другом светском рату Трећи рајх је објавио тродневну националну жалост.
И у немачком друштву, као и у оружаним снагама Немачке, растао је број оних који су почели да сумњају у фирерову обећану победу. „Џиновски циљеви и јадне шачице војника којих нема ни на фронту ни у позадини. Хитлер је преценио своје снаге“, написао је у свом дневнику официр Хелмут Велц: „Шта нам значе почетни успеси ако не можемо да задржимо оно што смо заузели? И ту се поставља главно питање: да ли је уопште требало почињати рат?“
Ни немачки савезници из „осовине“ нису били у бољој ситуацији. Румунско друштво је било шокирано поразом своје 3. и 4. армије. Румунске трупе су са крила покривале Паулусову Шесту армију која се „заглибила“ у градским борбама и биле су на удару совјетских трупа током операције „Уран“. У борбама је погинуло 158.000 људи, што је одмах изазвало пораст антиратног расположења у Румунији.
Getty Images
Совјетске трупе су опколиле немачку групу армија у Стаљинграду и убрзо затим су потпуно потукле 8. италијанску армију која се налазила на Дону, што је приморало Мусолинија да већ у пролеће брзо повуче тај контингент у отаџбину. Катастрофа коју су Италијани доживели у СССР-у била је један од главних узрока пада дучеовог режима 25. јула 1943. године.
И у Хелсинкију се осетило да је у рату дошло до коренитог преокрета. Положаји финске армије на заузетим совјетским територијама још увек су били доста чврсти, али је финска власт почела опрезно да тражи начин за склапање сепаратног мировног споразума. „Дошли смо до заједничког става да је у светском рату на помолу одлучујући преокрет и да Финска првом приликом мора да покуша да пронађе начин за излазак из рата“, написао је у својим мемоарима врховни командант финске армије Карл Густав Манерхајм.
Стаљинградским фијаском Хитлер је изгубио два важна потенцијална савезника. Јапан је на неодређено време одложио план „Кантокуен“ који је подразумевао напад на совјетски Далеки исток, а Турска, која је пажљиво пратила немачки „поход на нафтна поља“ и пребацила 750.000 војника на границе са СССР-ом, одустала је од уласка у рат на страни Трећег рајха. Штавише, Анкара је нагло обуставила антисовјетску реторику у својим медијима и заоштрила политику према Берлину
3. Подизање морала у редовима савезника
Getty Images
Потпуно другачија ситуација је настала у табору антихитлеровске коалиције. Слом немачких трупа проузроковао је незапамћено ликовање у Совјетском Савезу, како на фронту, тако и у позадини. Водник Петар Алхутов, који је присуствовао капитулацији фелдмаршала Фридриха Паулуса 31. јануара 1943. године, написао је касније: „Тог мразног јутра у Стаљинграду је свима нама, борцима Црвене армије, али и апсолутној већини немачких војника, постало јасно да је то почетак њиховог краја и уједно почетак наше Победе“.
Победа код Стаљинграда је била најважнија у том смислу што је охрабрила совјетске трупе. Мит о непобедивости немачке армије, пољуљан после битке код Москве, сада се потпуно распршио. Оружане снаге СССР-а почеле су да дејствују спокојније, организованије, са више концентрисаности и јачом вером у победу, а број „случајева издаје отаџбине и испољавања кукавичлука и паничног страха“ драстично се смањио.
Getty Images
Запад је био пријатно изненађен победом Црвене армије. Лидери земаља-савезница засипали су Кремљ честиткама. На конференцији у Техерану крајем 1943. године премијер Винстон Черчил је уручио совјетској делегацији поклон „Мач Стаљинграда“ на чијем сечиву је на руском и енглеском угравиран натпис: „Храбрим грађанима Стаљинграда од краља Џорџа VI у знак дубоког поштовања британског народа“.
Председник САД Френклин Рузвелт је граду Стаљинграду послао почасну повељу „у знак сећања на нашу одушевљеност његовим одважним браниоцима, чија ће храброст, постојаност и пожртвованост за време опсаде од 13. септембра 1942. до 31. јануара 1943. године заувек служити као надахнуће свим слободним људима. Њихова славна победа је зауставила талас најезде и означила прекретницу у рату савезничких нација против снага агресије“.
Вест о слому Паулусове армије са невероватним одушевљењем је дочекана у земљама Европе које су окупирали нацисти. Она је буквално дала нову снагу покрету отпора.
Француски писац Жан-Ришар Блок се тада налазио у емиграцији у СССР-у. Он се обратио сународницима преко радија и није могао да обузда своју радост: „Слушајте, Парижани! Прве три дивизије које су ушле у Париз у јуну 1940. године, три дивизије које су на позив француског генерала [Анрија] Денца оскрнавиле нашу престоницу, те три дивизије – стота, сто тринаеста и двеста деведесет пета – више не постоје! Уништене су код Стаљинграда. Руси су осветили Париз. Руси се свете за Француску!“