Како је Црвена армија пробила блокаду Лењинграда

Немачке трупе групе армија „Север“ заузели су Шлисељбург на обали Ладошког језера и тако копном затворили круг око Лењинграда. У замци су се нашли преко 2,5 милиона становника и око 500 хиљада војника Црвене армије.

Град који су блокирале немачке и финске трупе са остатком земље повезивао је само водени пут преко Ладошког језера. Управо тим Путем живота у Лењинград су доношени храна и муниција, а и из града евакуисано становништво.

Ипак, ни Пут живота који је био под константном паљбом нити совјетска транспортна авијација нису успевали да организују задовољавајуће снабдевање таквог мегалополиса. У зиму 1941. године у Лењинграду је завладала страшна глад. Људи су на радним местима падали у несвест од исцрпљености, а забележени су и случајеви канибализма. Осим тога на стотине лешева на улицама никога више нису изненађивали.

Црвена армија је током 1941. и 1942. године више пута покушавала да деблокира град, међутим, због неусклађености у акцијама jeдиница војске, недостатка људи, ресурса и борбеног искуства таква настојања су пропала. Истовремено стални притисак совјетских трупа на групу армија „Север“ спречавао је немачку команду да пребаци резерве које су се налазиле код Лењинграда на друге делове фронта.

Нову 1943. годину житељи града на Неви дочекало су много растерећеније него претходну. У окупираним предграђима већ је била организована пољопривредна производња на окућницама, повећана су следовања хлеба, делимично је почео да ради саобраћај, а у домаћинствима по неколико сати дневно било је електричне енергије.

Ипак, Лењинград је све више патио под блокадом. „Лењинграђанину, заједно с тобом проћи ћемо кроз хладноћу и борбе, ватру, блато, крв, јецаје и шкрипу. Још ћемо се напатити. Ојачајмо зато нашу братску слогу! Припремајмо се за напад“, наводи се у новогодишњем обраћању писца Всеволода Вишњевског.

Напад је заиста припреман. После огромног новембарског успеха совјетске војске код Стаљинграда и промене стратешке ситуације на совјетско-немачком фронту штаб Врховног команданта донео је одлуку о пробоју блокаде у офанзиви широких размера планираној за јануар 1943. године под називом „Искра“.

Офанзива је планирана на подручју Шлисељбуршко-сињавског платоа, свега 15 километара делило је на том потезу одбрану града од остатка земље. Предвиђено је да трупе Лењинградског фронта генерала Леонида Говорова пробију окружење изнутра, а да им у сусрет са спољне стране пробијајући блокаду крену јединице Волховског фронта генерала Кирила Мерецкова.

Ударне групације бројале су око 300 хиљада људи, док су Немци на платоу располагали са само 60 хиљада. Осим тога совјетске трупе биле су надмоћније у односу на непријатеља у погледу артиљерије шестоструко, када је реч о тенковима десетоструко, а у вези са авионима двоструко.

Међутим, проћи тих 15 километара није било ни мало лако. Вермахт је током година блокаде претворио тај простор у моћно утврђено подручје са бројним одбрамбеним чворовима и тешко проходним мочварним тереном између њих прекривеним бодљикавом жицом и минским пољима.

Совјетска војска се цео децембар интензивно припремала за „Искру“. У позадини на дестинацијама за то намењеним војници ударних јединица нападали су специјално направљене немачке одбрамбене позиције.

„Нарочито смо водили рачуна да припреме за пробој остану у тајности“, говорио је заменик команданта Волховског фронта генерал Иван Федјунински. „Прегруписавање трупа извођено је искључиво ноћу или по хладном времену. За извиђање су ангажоване само јединице које су се налазиле у непосредној близини противника. Ове мере одиграле су своју улогу. Непријатељ је непосредно пред почетак операције схватио да се наша војска припрема за напад, али нацистичка команда ни тада није успела да одреди време и јачину напада“.

Било је планирано да „Искра“ плане првог дана нове 1943. године, али је због отопљавања операција мало одложена. На крају ујујтру 12. јануара на непријатељске положаје обрушила се свом снагом совјетска артиљерија и авијација. „И дан-данас памтим убитачну ватру руских топова, говорио је немачки војник Вилхелм Ламајер. „Кад год се сетим свог тог пакленог тутња и експлозија ракета и мина увек поново задрхтим“.

Одмах затим у офанзиву су синронизовано прешле трупе два фронта. Јединице које су се кретале из правца Лењинграда прешле су Неву која је већ била замрзнута и почеле да избацују непријатеља из насељених места. Танак лед не би издржао тешке и средње тенкове, па су војници морали да се задовоље лаким Т-60, Т-26 и оклопним возилима. Један од тих Т-60 зналачки је намамио на ватру совјетске артиљерије два нова немачка тешка тенка Pz.Kpfw. VI „Тигар“ који су одмах уништени. Још један такав заглављен исправан тенк који је посада напустила ускоро је заробљен.

Споро, али сигурно пробијале су се трупе Волховског фронта против којих је непријатељ укључио на брзину пребачене на подручје борбених дејстава резерве. Жестоке борбе за Шлисељбург вођене су већ 14. јануара, а ујутру 18. јануара одиграо се историјски догађај, 136. стрељачка дивизија и 61. тенковска бригада Лењинградског фронта у атару Радничког насеља бр. 5 среле су се са јединицама Друге ударне армије Волховског фронта.

„Видео сам са каквом радошћу су једни другима у сусрет ишли борци фронтова који су пробили блокаду. Не обраћајући пажњу на артиљеријско гранатирање непријатеља из правца Сињавског узвишења војници су се братски, чврсто грлили. Била је то радост постигнута патњом, сведочио је Георгиј Жуков који се налазио на осматрачком пункту команде Друге армије. Током операције „Искра“ војсковођа је координирао дејства два фронта.

Совјетска војска је кренула на југ, намеравајући да настави са офанзивом, али на крају су претрпели неуспех и били принуђени на одбрану. Ипак, директна копнена веза са градом била је успостављена. Висока цена плаћена је животима више од 33 хиљаде Црвеноармејаца. Немци су изгубили око 12 хиљада људи.

У пробијеном коридору ширине свега 11 километара одмах је почела изградња железничке пруге познате под именом Пут Победе. У Лењинград је овом пругом већ 7. фебруара стигао први воз са храном.

Без обзира на то што је до потпуног пробоја блокаде дошло тек за годину дана, напаћени град могао је да одахне. „Блокада је пробијена. Дуго смо чекали тај дан. Никада нисмо губили веру да ће он доћи“, говорила је Лењинграђанима преко радија књижевница Олга Бергољц. „Били смо поцрнели и подбули од глади, падали од слабости с ногу по улицама које је непријатељ разровао, и само вера да ће тај дан ослобођења доћи држала нас је у животу. И свако од нас гледајући смрти право у очи, трудио се у име одбране, у име живота нашег града, и сви смо знали да ће дан обрачуна доћи и да ће наша војска пробити несносну блокаду“.