Шта је познато о деци Николаја II

У новембру 1884. године Николај II се оженио унуком британске краљице Викторије – немачком принцезом Алисом Хесен Дармштатском. Она је примила православље и постала Александра Фјодоровна, али у породици су је сви звали Аликс. 

Свадба је одржана без помпезних свечаности, јер се будући цар оженио мање од месец дана након смрти свог оца, цара Александра III. А у мају 1896. године приређено је свечано крунисање Николаја и Александре, масовно прослављено у Москви. 

Крунисање је запамћено по трагичном догађају на Ходинском пољу, где су се сиротињи делили „царски дарови“. У гужви је страдало преко хиљаду људи и многи су сматрали да је то лош предзнак.  

Царски пар добио је четири ћерке – „ОТМА“, како су себе називале: Олга, Татјана, Марија, Анастасија, као и дуго очекиваног наследника царевића Алексеја.

Познато је да су девојчице одгајане веома аскетски. Њихови родитељи нису, наиме, желели да их размазе и да им богатство „исквари“ карактер. Јеле су једноставну храну, спавале у војним креветима на расклапање, умеле да шију одећу. Чак су и воду за купање доносиле саме за себе.

Дешавало се да млађе девојчице носе одећу која је старијим омалила. И то је уродило плодом: све ћерке су биле скромне и никада нису избегавале да комуницирају са обичним људима. Скроман и питом био је и царевић Алексеј. 

Притом су младе даме биле веома отворене са мајком и оцем, не скривајући симпатије према неким младићима и откривајући им друге девојачке тајне.

После Фебруарске револуције 1917. године бољшевици су цара и његову породицу ставили у кућни притвор у приградском дворцу у Царском селу. Затим су их на лето послали у прогонство у сибирски Тоболск, а на пролеће 1918. пребацили у Јекатеринбург.

У ноћи између 16. и 17. јула 1918. године читава породица је стрељана заједно са четворо најближих чланова њихове свите.

Нико од деце није склопио брак ни оставио потомство. 2000. године Руска православна црква их је прогласила за свете мученике. Најстарија ћерка је у тренутку смрти имала 22 године, а најмлађи син је требало да напуни 14 година. Шта се зна о њиховим кратким животима?

Олга (1895-1918)

„Дивна плава коса, крупне плаве очи и прелеп тен, мало прћаст нос, као код Његовог Величанства“, овако је једна дворска дама описала изглед најстарије Николајеве и Александрине ћерке.

Олга је рођена годину дана после свадбе. Цар је у дневнику записао да је порођај био тежак: „Читав дан је она [Александра] провела у кревету у великим мукама – сиротица!“

Име Олга је било традиционално за Романове као подсећање на свету кнегињу Олгу, прву руску владарку која је примила православље.

Учитељи и дворани Олгу су описивали као девојку с великом руском душом. Била је племенита, али је понекад (посебно у детињству) имала наступе беса. По свом карактеру, као и по изгледу, велика кнегиња је више личила на оца него на мајку.

Истовремено су је красиле особине као што су „снажна воља и непоткупљиво поштење и непосредност“. Најстарија ћерка је била најразумнија и истовремено веома независна, чак самовољна. И једина међу децом која је умела да противречи родитељима.

Олга је волела да чита и да проводи време у усамљености са књигом, лепо је цртала и волела да учи, посебно историју. Сматрало се да је цар са њом био посебно близак. После дугог чекања на мушког наследника, Николај II је, према сведочењу премијера Сергеја Вита, чак размишљао о томе да престо преда управо Олги. 

Кобне 1918. године Олга је већ имала 22 године, али још није била удата. 1912. године требало је да се вери са великим кнезом Дмитријем Павловичем, према којем је гајила симпатије, као и он према њој. Али у последњем тренутку царица је раскинула договор због несугласица између ћеркиног изабраника и „пријатеља породице“ Григорија Распућина. Неколико година касније управо је кнез Дмитриј учествовао у Распућиновом убиству.

Затим је царица Александра одбила још неколико просаца. Кад је почео Први светски рат, свадба више није била приоритет. Према неким подацима, вођени су преговори о Олгином браку са будућим румунским краљем Каролом II, али она наводно није желела да напусти породицу и Русију у тако тешком тренутку.

За време Првог светског рата Олга је заједно са мајком и сестрама служила као милосрдна сестра у Царскоселској болници. Говорило се о њеној тајној романси са официром Дмитријем Шах-Баговом (у дневнику га је називала „предивном душицом“). Међутим, на такав брак најстарије велике кнегиње родитељи никад не би пристали.

Олга је силно желела породичну срећу и мајка се бринула што се за њу никако не налази достојна прилика. Када су бољшевици стрељали царску породицу, Олгин учитељ Пјер Жиљар је жалио што је ова одбила румунског прица, јер би у супротном вероватно преживела.

Татјана (1897-1918)

Две године после Олге рођена је друга ћерка. Царски родитељи су били разочарани. Очекивали су сина, наследника. Девојчица је добила име ретко за Романове – Татјана. Велики кнез Константин Константинович је у дневнику записао – наводно понављајући речи самог цара – да су ћерке добиле имена Олга и Татјана по Пушкиновом „Евгенију Оњегину“.

„Тамнокоса, светлог тена, широко постављених очију“, Татјана је највише личила на мајку. Била је исто тако танка и висока (око 175 центиметара).

Имала је изузетно питом карактер, чак је показивала стид када би јој се обраћали са „Ваше Царско Величанство“. Није показивала бес, какав се јављао код Олге, и била је мање отворена и непосредна у опхођењу од старије сестре. Није имала ни Олгине таленте за учење и уметност, али је била врло приљежна. И поред свих међусобних разлика, сестре су биле врло блиске и често су заједно проводиле време.

На лето 1913. године Татјана је имала малу романсу са Николајем Родионовом, официром царске јахте. Према једној легенди, ову фотографију је начинио лично Николај II, желећи да их помири после једне свађе.

Почетком 1914. године српски краљ Петар I пожелео је да свог сина Александра ожени једном од ћерки Николаја II и принц је чак упознао Татјану. Али преговори о женидби су прекинути због избијања Првог светског рата.

Као и Олга, Татјана је радила као милосрдна сестра и бринула о рањеним официрима. И, наравно, велика кнегиња је имала много обожавалаца међу њима. Причало се о њеном посебном односу са младим официром Владимиром Кикнадзеом.

Међутим, из дневника и писама је очигледно да је била заљубљена у једног другог официра – гардисту уланског пука Дмитрија Маламу. Он се допадао чак и царици. Ова је, наиме, писала Николају II да би он могао бити одличан зет и жалила је што страни принчеви не личе на њега.

Малама се борио и у Грађанском рату против бољшевика. Сазнавши за стрељање царске породице, очајнички је тражио смрт у борби. Убили су га „Црвени“ 1919. године.

Марија (1899-1918)

Трећа Александрина трудноћа протицала је доста тешко, а затим ју је погодило то што ни овај пут није родила сина. „Штета што се није родио син. Јадна Аликс!“ Записала је сестра Николаја II Ксенија. 

„Висока, пуначка, са густим обрвама, јарко румених образа и отвореног руског лица“, како је о њој писала једна дворска дама, Марија је била права руска лепотица. Увек је била раздрагана, весела и дружељубива. Многи су сматрали је да она најлепша међу сестрама. Са лакоћом је комуницирала са обичним људима, знала је по имену све војнике који су стражарили у дворцу и интересовала се за њихове животе.

Познато је да су се старије сестре некада изругивале Марији и чак је доводиле до суза, говорећи да је она усвојеница.

Када је поодрасла најмлађа Анастасија, Марија и она су биле врло сложне и звали су их „млађи пар“ (док су Олга и Татјана биле „старији“). Притом је Марија у свему слушала немирну Анастасију, учествујући у свом њеним несташлуцима. Заједно су играле тенис и плесале уз музику са грамофона. 

Уз срдачност и румене образе за Марију су били карактеристични висок раст (170 центиметара) и физичка снага. Често је у наручју носила болесног брата (а у шали је чак умела да подигне и свог наставника енглеског).

Марија није била посебно заинтересована за учење и постизала је просечне резултате, док је од страних језика добро говорила само енглески.

Након што је Олга одбила просца, румунски принц Карол је запросио Марију, али Николај је одбио његову понуду, јер је била још сасвим млада. 

Са 14 година Марија се заљубила у официра са разарача који је чувао царску јахту и чак је молила оца да јој дозволи да се дружи са њим. А када је овај упућен на фронт Првог светског рата, сама му је сашила кошуљу.

Анастасија (1901-1918)

„Какво разочарање! Четврта девојчица!“ – писали су рођаци царске породице, када је рођена Анастасија. Атмосфера је заиста била затегнута. Питање престолонаследника је висило у ваздуху и царица је већ била спремна на свакакве мистичне обреде само како би родила сина. 

Анастасија је по изгледу била пљунута мајка, али висока само 156 центиметара. Била је врло својеглава и несташна, много се  измотавала и правила марифетлуке (у које је укључивала и наивну старију Марију), пела се на дрвеће, задиркивала све редом. Анастасија је волела музику и плес, као и разне игре, на пример, пантомиму. 

Током Првог светског рата млађе сестре нису радиле у болници, јер су биле сувише младе, али су ипак долазиле код рањених официра, читале им наглас, играле са њима карте, чак шиле веш за њих.

После револуције сва деца су прележала мале богиње. Много им је опадала коса и одлучено је да их обрију до главе. Зато су на последњим фотографијама често приказане са капама, испод којих су скривале косу која је полако расла.

Када је породица протерана, Анастасија је почела да се гоји, што је веома забринуло царицу, која се надала да ће то „с годинама проћи“...

До последњих дана најмлађа ћерка је забављала целу породицу и није им давала да се препусте црним мислима. Месец дана пре трагичне смрти Анастасија је напунила 17 година. Велике кнегиње су у прогонству саме испекле хлеб и породица је прославила њен рођендан. На стрељање Анастасија је кренула са омиљеним псом, мислећи да их просто воде на друго место живљења.

Анастасија је постала вероватно најпознатија међу царском децом, захваљујући огромном броју лажних принцеза које су се представљале као „чудом спасена“ кнегињица. Према легенди, приликом стрељања меци су се одбили о драгуље зашивене у поставу Анастасијине хаљине и она наводно није умрла под хицима (и можда се спасла?). Али заправо, бољшевици су царску породицу дотукли бајонетима, тако да није имала шансе да преживи. Основу за легенде о спасеној Анастасији давала је и чињеница да остаци њеног тела нису са сигурношћу идентификовани.

У масовној култури био је распрострањен мит о Анастасији (многи од оних који су саосећали са царском породицом просто су желели да верују да се неко од њих спасао). 

Алексеј (1904-1918)

Пета Александрина трудноћа била је лажна. Крајем 1901. године она је осетила да носи дете, али из сујеверја није пуштала код себе лекаре. Тек у августу 1902. године после прегледа лекара је установљено да царица није трудна. То је пољуљало и тако нестабилно психичко стање царице која је очајнички прижељкивала мушко дете. 

И 1904. године 32-годишња Александра је најзад родила дуго очекиваног наследника. Међутим, радост је била помрачена наследном болешћу царевића – хемофилијом, која ремети згрушавање крви. Александра је била носилац болести коју је наследила од своје баке, краљице Викторије. 

Годину дана после рођења сина, Николај и Александра су се упознали са „божјим човеком“ Григоријем Распућином. Побожна царица се зближила с њим, јер је само он могао да се избори са нападима Алексејеве болести (као и са царичином хистеријом). Убрзо је Распућин постао близак пријатељ породице и снажно је утицао на царицу, а самим тим и на цара.

Кружиле су невероватне гласине о томе да су Александра и Распућин били љубавници и да је он могао слободно да улази у спаваћу собу царских кћери. За све то не постоје никакви докази, али сви чланови породице су заиста имали дубоко поверење у њега и његова смрт их је дубоко погодила.

Алексејева болест је била тешка. Сваки, чак и незнатан ударац изазивао је унутрашње крварење, а крварење из носа једном приликом замало није царевића коштала живота. Због болести царевића су болели зглобови, понекад није могао сам да хода. Имао је зато свог „чику“, официра који га је носио и возио бициклом. 

Због болести Алексеј је био прилично затворено дете. Од родитеља је наследио једноставност у опхођењу, волео је да носи мундир и тражио да му за ручак доносе „шчи и кашу, какве једу његови војници. За време Првог светског рата Алексеј је (као официр и начелник козачких снага према свом званичном статусу) неколико пута са оцем посећивао фронт. 

Мајка и сестре (а посебно Марија) обожавале су млађег брата. Иако је био физички слаб, Николајево окружење и сам цар уочавали су код њега јаку вољу и снагу карактера, потребне будућем владару.