Путовање у иностранство
Само малом броју совјетских грађана (међу којима су биле дипломате, морнари и пилоти) било је дозвољено путовање у иностранство у оквиру пословних обавеза. За све остале одлазак иза „гвоздене завесе“ био је или потпуно немогућ или изузетно компликован подухват. Људи су одмор проводили на совјетским обалама или у организованим туристичким турама, док су о животу у иностранству нешто могли да сазнају из ретких западних филмова који су им били доступни или из гласина које су кружиле међу становништвом.
Ако би се ипак појавила оправдана потреба за некога да отпутује у иностранство, морао је најпре да прибави читаву гомилу документације, да се допадне комисији и прође интервју у локалном партијском одбору. Због таквог система селекције документе је требало поднети три до шест месеци пре путовања. И чак ни убедљив разлог за путовање није гарантовао да ће неко добити дозволу. Конкретно, једно упутство за припрему туриста за путовање гласило је да у иностранство треба слати само оне који имају „довољно животног искуства, политички су зрели и беспрекорни у личном понашања, који ће у иностранству умети да чувају част и достојанство совјетског грађанина“.
Самостални избор места запослења после завршеног факултета
С једне стране, у Совјетском Савезу је било немогуће да човек после завршеног факултета или средње стручне школе остане без посла. С друге стране, завршени студент је због тога има одређене обавезе према држави. Само они који су имали везу могли су одмах да добију запослење на жељеном месту. Сви остали су подлегали систему распоређивања: специјална комисија је одлучивала где ће дипломац радити прве три године. То је могло бити предузеће унутар града у којем живи или, пак, негде на периферији Совјетског Савеза хиљаде километара од родног града. Одбијање намењеног радног места није долазило у обзир.
Честа промена пребивалишта
Valeriy Khristoforov/TASS
У Совјетском Савезу није постајала слобода промене места становања. Држава је строго контролисала кретање становништва. То је чинила путем регистрације сталне адресе становања која се налазила у личној карти. Од 1960. године боравак дужи од три дана без регистрације места боравка третиран је као кривични прекршај за који је следовала казна затвора од годину дана или одбијање процента од месечне зараде.
Тако да, ако би неко маштао о томе да живи на неком другом месту, а не тамо где се родио, пресељење је било могуће так уз дозволу власти, и то само у случају да за то постоје добри разлози. Такви разлози могли су бити, рецимо, посао, школовање или служба у војсци.
Сазнајте више: Како је совјетска власт ограничавала слободу кретања.
Беспосличарење
Н. Вeлежева /ИЗОГИЗ
Људи без посла нису се уклапали у совјетску идеологију. Свако је требало нешто да ради и тако гради совјетску државу. Од 1961. године у кривичном законику налазио се члан „Паразитизам“. На основу њега осуђивани су људи који би током четири месеца (осим жена с малом децом) провели без посла.
„Паразите“ су принудно слали у прогонство на поправни рад у поједине регионе у унутрашњости земље у трајању од највише пет година. Притом су на основу овог члана били осуђивани не само људи без посла и прихода, него и они који су имали приходе, али они нису остваривани радом или су потицали од рада који је обављен ван званичних канала. Казна је тако претила, између осталог, приватним таксистима, зидарима, музичарима и сл.
Критика власти
„Антисовјет“ – тако су се у СССР-у називали они који нису подржавали све одлуке власти и који су је критиковали. Притом би се ретко ко одлучио на јавну критику, али чак и разговори у кухињи могли су бити повод да вас оптуже за „антисовјетску пропаганду“ – у случају да вас неко пријави властима за тако нешто. За антисовјетску критику могли сте да добијете до 7 година затвора.
Куповина и продаја девиза
Продаја и куповина стране валуте била је искључиво право државе. Грађанима је било забрањено да поседују девизе, а од 1937. године то је третирано као деловање против државе. Ако би вам после путовања преостало нешто страног новца, били сте дужни да га размените за такозване бонове – специјалне потврде којима сте могли да плаћате робу у ланцу продавница „Берјоска“. Биле су то продавнице за совјетске раднике у иностранству и чланове њихових породица (дипломатске, војне и техничке стручњаке), где су се продавале америчке фармерке, јапански магнетофони, италијанске чизме и друга дефицитарна роба.
Бављење каратеом и бодибилдингом
P. Kuznetsov/TASS
Карате је стекао популарност шездесетих година када се у биоскопима појавио велики број филмова са овом борилачком вештином. Међутим, совјетска варијанта каратеа била је по нечему специфична: била је популарна међу криминалцима и обични милиционери нису знали како да се носе са тако обученим борцима.
Карате је постао опасан и у политичком смислу. За време нереда у Пољској каратисти су чак успели да пробију полицијски кордон. Кремљ није желео да се у СССР-у појаве такви борци, па је 1981. карате званично забрањен.
Иста судбина је задесила и бодибилдере, али из идеолошких разлога. Сматрало се, наиме, да је пумпање мишића само због постизања ефектног изгледа антисовјетска активност. Бодибилдери су се скривали у подрумима и склањали од полиције. Забрана бодибилдинга укинута је 1987. године.
Куповина некретнина
Ye. Logvinov/TASS
Један од постулата совјетске политике било је обезбеђивање стамбеног простора за све радне људе. Стан сте могли да добијете на неколико начина: ако се, на пример, запослите у фирми која за своје запослене гради станове, или добијете дете, па се пријавите на програм за побољшање услова становања. Стан би на крају добили сви, али добијали су га само на доживотно коришћење.
У том стану могли сте да пријавите и друге људе да станују, могли сте да га замените са другом особом (уз малу доплату). Али нисте могли да га продате, купите, поклоните или оставите у наследство. Скоро сви станови припадали су држави.
Прочитајте такође: Да ли је обичан совјетски човек могао да купи стан?
Слушање страних радио-станица
У Совјетском Савезу су, између осталог, емитоване стране радио-станице. Неке од њих су програм емитовале не само на руском, него и на другим језицима народа СССР-а. Али „непријатељски гласови“ нису имали никакву сврху, јер су власти техничким средствима ометале њихово емитовање. У ту сврху је постављено око 1.400 станица за ометање радио-таласа које су могле да спрече 40-60% страних емитовања.
Понекад би у време отопљавања политичких односа мере ометања радио-сигнала биле ослабљене или потпуно обустављене. То се, на пример, догодило 1959. године: ометање „Гласа Америке“ смањено је током посете генералног секретара Никите Хрушчова САД.
Куповина страних жвака
„Ако сте већ измислили некакве жвакаће гуме на надувавање, зашто их ширите по целом свету уместо да код своје куће мирно правите балоне?“ – негодовао је 1947. године у листу „Култура и живот“ новинар Иља Еренбург.
Жвака је доспела под совјетске „санкције“ као симбол „трулог Запада“, али из истог разлога је била још привлачнија за омладину. Совјетска власт је поклекла тек после велике трагедије: 1975. године чланови канадске хокејашке репрезентације одлучили да у градском парку „Сокољники“ деци поделе жваке, што је довело до стампеда и смрти 21 особе. 1976. године у СССР-у је почела производња жвака.