Како су се совјетске жене бориле против Немаца у ловачким авионима и бомбардерима

У Другом светском рату је учествовало више од пола милиона совјетских жена. Стотине су се бориле против непријатеља као пилоти ловачких авиона и бомбардера, као навигатори, стрелци радио-телеграфисте или авио-механичари.

Женски авионски пукови

Чим је немачка армија ушла на територију СССР огроман број жена је изјавио жељу да ступи у редове Оружаних снага и бори се против непријатеља. У том тренутку је, међутим, њима била дозвољена само помоћна или специјалистичка служба у армији.

Са погоршањем стратешке ситуације на фронту променио се и однос руководства земље према учешћу жена у борбеним дејствима. Народни комесаријат за одбрану (Министарство одбране) издао је 8. октобра 1941. године наређење по коме се у Ратном ваздухопловству Црвене армије оснивају три женска авионска пука: 586. ловачки авионски пук на авионима Јак-1, 587. бомбардерски авионски пук на Су-2 и 588. авионски пук лаких ноћних бомбардера на двокрилцима У-2.

Иницијатор њиховог оснивања била је легендарна Марина Раскова, пилот и Херој Совјетског Савеза. Она се 1938. године прославила тиме што је извела јединствени лет из Москве на руски Далеки исток, преваливши за 26 часова укупно 6.450 километара без атерирања. Раскова је лично бирала кандидаткиње и сама је стала на чело 587. пука.

У тешким ратним условима обука жена-пилота трајала је од три до шест месеци. Примане су девојке које су већ радиле у цивилној авијацији или су се обучавале у аеро-клубовима. Оне су одмах упућиване у пилотску школу у граду Енгелсу на Волги (330 километара од Стаљинграда).

„Прекалили су нас први летови, строг режим, војна дисциплина, систематски тренинзи и рад у суровим зимским условима, тако да смо постале издржљивије и јаче“, написала је Дарја Чалаја, мајстор за авионско наоружање: „Без проблема смо обављале утовар и истовар школских бомби тешких по четрдесет килограма, лако и брзо смо их качили на авион“.

На ноћним бомбардерима

Прве су обуку завршиле припаднице 588. пука. Било је то у мају 1942. године. То је био једини од три поменута пука у коме су жене заузимале све дужности – од механичара и техничара до навигатора и пилота.

Тихи двокрилац У-2 (По-2), главна летелица овог пука, за полетање и слетање је могао да користи чак и мали „пропланак“ и летео је малом брзином, те је фактички лебдео тик изнад крошњи дрвећа. Будући да је дању представљао лаку мету, овај авион је коришћен за ноћна бомбардовања, а такође за потребе везиста и за снабдевање партизана и опкољених јединица.

Пилот би пре пикирања на циљ искључио моторе, тако да је авион неочекивано „израњао“ из таме и прецизно погађао непријатељски објекат или групу војника окупљених око ватре. Специфичан звук који је тада авион испуштао подсећао је Немце на звук метле, због чега су припадницама ове јединице дали надимак „Ноћне вештице“.

Под непрекидним руководством Јевдокије Бершанске (Бочарове) 588. пук је прошао тежак пут од совјетског југа до Немачке и учествовао у ослобађању Северног Кавказа, Крима, Белорусије и Пољске. За храброст и одважност ова јединица је добила титулу „гардијска“ и 1943. је претворена у 46. гардијски ноћни бомбардерски авијацијски пук.

Пук је током рата изгубио 32 девојке, које су погинуле у борбама и авионским несрећама или су умрле услед болести. Био је то прилично низак показатељ у поређењу са другим јединицама.

У ловачким авионима

Одмах после „Ноћних вештица“ у јуну 1942. године у строју су се нашле и жене пилоти 586. авионског пука. Ова јединица са најновијим ловцима Јак-1 премештена је из Енгелса у суседни Саратов, где је у склопу авијације ПВО приступила одбрани града.

Главни догађаји су се одигравали јужније, у Стаљинграду, па је служба у овој јединици била релативно спокојна. Међутим, у јесен је град изложен редовним бомбардовањима тако да девојке нису седеле скрштених руку. Авионски пук је 24. септембра однео своју прву победу када је поручник Валерија Хомјакова оборила бомбардер Јункерс Ју 88.

Многе жене-пилоти нису пристајале да цео рат проведу штитећи позадину фронта, па су се трудиле да добију прекоманду у авијацију на фронту, у мушке ловачке авионске пукове, тј. тамо где су се водиле паклене борбе.

Овако је један ваздушни окршај описала Клаудија Блинова, која је добила прекоманду у 434. ловачки авионски пук: „Бомбардер је бежао из једног облака у други, а ја за њим! Обузела ме је бесомучна тежња да га стигнем, само да ми не умакне! У једном тренутку приметих да је он ушао у облак правећи заокрет удесно, па ја додатно окренух мој авион тако да сачекам фашисту испод ивице облака. Тренутак касније он изрони баш испред мене. Испалих дуг рафал право у њега. ’Јункерс’ нагло обори кљун и поче да губи висину. Наставих да га пратим...“

Победу нису дочекали сви који су се нашли у жару битака. У лето 1943. године изнад Донбаса је оборена Лидија Литвјак, „Бели љиљан Стаљинграда“, која се прославила у ваздушним борбама за чувени град на Волги. Имала је четири потврђене личне победе и три победе у групи. Отприлике у исто време су погинуле и њене другарице Јекатерина Буданова и Антонина Лебедева.

У бомбардерима за обрушавање

Од три женска авионска пука последњи је био 587, који је формиран 25. децембра 1942. године. И одмах је доживео трагедију, када је 4. јануара 1943. у авионској несрећи погинула Марина Раскова, командант пука. Тада је на чело јединице постављен потпуковник Валентин Марков.

Било је планирано да девојке ратују у авионима Су-2, али је на крају уместо тог модела изабран Пе-2. Сматрало се да је овај обрушавајући бомбардер компликован за пилотирање, али су се припаднице пука одлично снашле.

Леон Кифо, пуковник француског ловачког пука „Нормандија-Неман“ који је ратовао у саставу совјетског ратног ваздухопловства, описао је како се у зиму 1944. године по јакој мећави на њихов аеродром спустио совјетски бомбардер Пе-2: „Ми, француски пилоти, били смо одушевљени храброшћу пилота који тако вешто атерира у условима тако лоше видљивости па смо потрчали према авиону да се што пре упознамо са пилотом. Какво је било наше изненађење када смо схватили да авионом управљају девојке!“

587. пук је учествовао у скоро свим важнијим биткама током рата: у Стаљинграду, на Кавказу и на Курском фронту. Припаднице пука су својим авионима покривале совјетске трупе у великој офанзивној операцији „Багратион“ у Белорусији 1944. године и извршавале борбене задатке изнад Балтика и Источне Пруске.

Овај авионски пук је још 1943. године због постигнутих успеха претворен у 125. гардијски бомбардерски авионски пук „Марина Раскова“. Одмах по завршетку рата пет жена-пилота овог пука награђено је звањем Хероја Совјетског Савеза.