Зашто су у СССР-у жваке биле забрањене?

Жваке је задесила судбина многих других ствари које се нису уклапале у совјетску представу о томе шта је исправно. Оне нису званично забрањене, али је њихова употреба била осуђивана.

Гумени слаткиш је био „забрањено воће“ за совјетску децу и тинејџере. Они су жваке жарко желели и били спремни да учине много тога како би их добили. Неки се чак нису либили да их измоле од страних туриста, ризикујући да се нађу у видном пољу органа реда.

Непријатељски производ

Све до седамдесетих година у СССР-у се нису производиле жваке. Појединци који су били у иностранству познавали су и чак пробали овај производ. То су углавном били дипломатски радници и њихове породице, руководиоци и преводиоци, док обични совјетски грађани нису били упознати са жвакама. А совјетски идеолози су жваке критиковали, видећи у њима бесмисленост капиталистичког уређења и симбол непријатељске америчке културе.

Са попуштањем гвоздене завесе после Стаљинове смрти у совјетску свакодневицу постепено су почели да продиру елементи западне културе. 1955. године совјетски грађани су чак добили извесну прилику да путују у иностранству. Таква могућност се, додуше, није указивала многима и путовање је било условљено великим бројем критеријума: беспрекоран углед, препоруке, попуњавање детаљног упитника на пет страна са подацима личног карактера, па чак и медицинско уверење.

Историчар уметности Михаил Герман касније је испричао: „Медицинско уверење сам набавио преко везе. Чак и здравима су их нерадо издавали. Могли сте бити довољно здрави за војну службу, [...] а недовољно за путовање у иностранство.“ Чак и кад би отпутовао у иностранство совјетски човек је имао право да понесе и размени ограничену суму новца. Сви су од тог новца желели да купе нешто значајно од одеће или технике, па би им за жваке и сличне ситнице остајало мало новца. Зато их нису доносили у већим количинама.

Отрована жвака са жилетима

Није тачно познато када су се жваке масовно појавиле у Совјетском Савезу. Вероватно је први талас везан за одржавање IV Светског фестивала омладине и студената у Москви. У престоници се тада нашао велики број страних гостију који су као сувенир понекад поклањали жваке, добијајући заузврат совјетске дрангулије, на пример, значке.

Ако би се пријатељска размена претворила у комерцијални подухват, то се називало „фарцовка“, односно шпекулација. Управо на тај начин је пре и после овог фестивала у СССР ушла велика количина предмета са Запада. Препродавци су могли да заврше у затвору, али совјетску омладину то није могло да заустави.

Наредни „бум“ догодио се за време Олимпијаде 1980. године.

Атмосфера уочи Олимпијаде била је прилично затегнута, јер су је капиталистичке земље бојкотовале и совјетске власти нису искључивале могућност диверзије. Слободан улазак у Москву је обустављен, саветовало се да деца напусте град, јер се Олимпијада одржавала за време летњег распуста. Власти су такође сматрале да људе који су остали у граду треба упозорити да буду обазриви.

Данас је тешко утврдити одакле су се гласине појавиле. Али по градовима СССР-а у којима су се одржавала такмичења почеле су да круже приче о томе да су у извесне школе и фабрике наводно стигли милиционери са упозорењем да је опасно ступати у контакт са странцима, и да жвака коју неки странац покуша да вам поклони може бити отрована или чак пуна жилета. Причало се о  ученику који је примио такав поклон и завршио у болници. Такође се указивало на то да прихватање жваке представља чин „понизности пред Западом“, као и да се онај ко такав дар прими налази на само неколико корака од тога да буде заврбован као шпијун.

Међутим, међу омладином је било оних на које никакве претње и забране нису деловале. Жвака је за многе била симбол привлачног и недоступног западњачког живота. Осим тога, поседовање ретке робе је значило виши статус међу вршњацима. У интервјуу за лист „Пионирска правда“ један ученик је крајем седамдесетих година признао да су му, између осталог, жваке потребне како би их други тражили од њега.  

Домаћи „баблгам“

Сопствену жваку СССР је почео да производи после трагичних догађаја 1975. године на стадиону „Сокољники“. Тада су се на стадиону сукобиле омладинске хокејашке екипе СССР-а и Канаде. Спонзор канадске екипе био је произвођач жвакаћих гума „Wrigley“, па су неки навијачи очекивали да ће се на утакмици делити жваке. После утакмице, совјетски гледаоци су похрлили према излазу, желећи да стигну до аутобуса Канађана паркираних иза стадиона. Излаз је, међутим, био затворен, а на стадиону су неочекивано искључили светла. Према једној верзији, светло је намерно угашено како страни новинари не би могли да сниме одушевљење совјетских тинејџера жвакама. Због блокираних врата и угашеног светла почело је гурање тискање у којем је погинула 21 особа. Тринаесторо жртава било је млађе од 16 година. 

После овог инцидента на стадиону „Сокољники“ у Јеревану је 1977. године почела производња прве совјетске жвакаће гуме. Након тога жваке је у свој асортиман уврстило и једно од највећих совјетских кондитерских предузећа „Рот Фронт“. На тезгама су се појавиле жваке са укусом јагоде, поморанџе, нане и кафе по пет комада у једном паковању.

Све до распада СССР-а жваке су биле предмет шпекулације и препродаје, али је са почетком њихове масовне производње одушевљење почело да јењава. Деведестих година, када је увозна роба преплавила руско тржиште, стране жваке су са тезги брзо истиснуле совјетске, а деца и тинејџери су добили нови предмет за размену и чак сакупљање: сличице из жвака „турбо“. „Сама жвака није представљала никакву вредност. Већ после пет минута била је сасвим безукусна. Али уз жваке су се добијале сличице аутомобила и мотоцикала, на основу којих су дечаци упознавали страну производњу аутомобила. На улицама смо могли да видимо само волге и ладе, а на сличицама све могуће, од ламборџинија и бугатија до опела и тојоте“, присећа се Артур који је деведесетих сакупљао ове сличице. С њима су се деца играла и „тапкала“ их. У жвакама Турбо било је неколико стотина различитих сличица и многи су покушавали да сакупе колекцију, с обзиром да су могли да их користе као улог у другим играма.