Чувене руске војсковође које је Црква канонизовала

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Свети благоверни кнез Александар Невски

Александар Невски

Павел Корин

Новгородски кнез Александар Јарославич прославио се тако што је током 1240-их успешно бранио северозападне границе Старе Русије док је земља била изложена разорној најезди Монгола са истока.

Кнезови главни противници били су крсташки витезови Тевтонског реда са Балтика и друге духовно-феудалне кнежевине, односно бискупије. Потукао Кнез их потукао до ногу 1242. године на подручју Чудског језера (на граници између Русије и Естоније), и та победа је у историји остала запамћена као „Битка на леду“.

Поред тога, опасност је претила и од Швеђана који су у то време интензивно освајали финску територију, али су с времена на време проверавали и чврстину руских граница. Кнез Александар је добио надимак Невски када је 1240. године победио Швеђане у бици на реци Неви.

Ратујући против Запада Александар Јарославич је уједно водио опрезну политику на Истоку, сматрајући да је са Монголима боље преговарати него се безнадежно хватати у коштац са јачим непријатељем. Умро је 1263. године. Пред смрт је примио схиму (монашки завет који подразумева строги аскетизам) и добио име Алексије.

Као заштитник православне вере Александар Невски је канонизован 1547. године. Познати историчар Николај Карамзин написао је: „Добри Руси су убројали Невског међу своје анђеле-чуваре и током векова су му као новом небеском заступнику отаџбине приписивали заслуге за различите случајеве који су били повољни по Русију“.

2. Свети благоверни кнез Димитрије Донски

Дмитриј Донски

Сергеј Кирилов (CC BY-SA 3.0)

Исто тако се у одбрани руске земље показао и праунук Александра Јарославича, московски кнез Дмитриј Иванович који је добио надимак Донски после сјајне победе над Монголима 1380. године.

Битка се одиграла 8. септембра 1380. године на ушћу реке Непрјадве у Дон, на Куликовом пољу (близу Туле). Уједињена руска војска под кнежевом командом сукобила се са војском монголског војсковође Мамаја.

Дмитриј Иванович је заменио одело са једним бољаром и борио се као обичан војник. „Великом кнезу витешки оклоп бејаше посвуда згужван и пробијен, али на телу не беше рана. Борећи се против Татара лицем у лице он иђаше испред осталих у првом реду. Многи кнезови и војводе му често говораху: ’Господару кнеже, не јури у бој испред осталих, него буди позади или на крилу, или негде по страни’. Он им пак одговараше: ’Та како ћу ја рећи: ’Браћо моја, кренимо сви до једнога’, а да сам своје лице сакријем и да се кријем позади?“, писали су руски хроничари.

„Сеча љута и велика, и битка жестока“ завршила се потпуним сломом Мамајеве војске. Руске земље се нису истог тренутка ослободиле политичке и економске зависности од Монгола (то се догодило читаво столеће касније, 1480. године), али су учиниле најважнији корак у том правцу.

Руска православна црква је 1988. године канонизовала Димитрија Донског, како због служења на добробит отаџбине тако и за праведнички живот који је кнез водио. Савременици су истицали да је био побожан човек високог морала, хришћански великодушан и милосрдан према потребитима.

3. Свети праведни ратник Фјодор Ушаков

Портрет адмирала Ф. Ф. Ушакова

Ермитаж

Међу канонизованим светитељима Руске православне цркве који су са оружјем у рукама бранили родну груду једини адмирал је био Фјодор Фјодорович Ушаков. Овај сјајни војсковођа је изашао као победник из свих малих и великих поморских битака у којима је учествовао.

Највећи успех је постигао у руско-турском рату 1787-1791. године, када је Турцима нанео низ болних пораза. Ушаков је често побеђивао без обзира на бројну надмоћ непријатеља јер се није плашио ризика и није дејствовао по неком предвидљивом шаблону.

Звучи као парадокс, али војсковођа који је много и успешно ратовао против Турака на крају је 1798. године исте те Турке повео у бој. Наиме, у Другој антифранцуској коалицији Русија и Османлијска империја су биле савезнице, па је Ушаков стао на чело уједињене ескадре која се одлично показала у Средоземном мору.

Последње године живота пензионисани адмирал је посветио Цркви, молитвама и доброчинству. Редовно је посећивао манастир и сва богослужења и поред тога што је већ био у годинама (превалио је шездесету), и стајао је на богослужењу све време, као и монаси. Током Великог поста адмирал је живео у манастиру, у келији која је му је стављена на располагање.

Ушаков је 2004. године канонизован и убројан међу руске светитеље као праведни ратник. У образложењу одлуке о канонизацији пише: „Снага његовог хришћанског духа није се испољила само у славним победама у борбама за отаџбину, него и у великом милосрђу којем се дивио чак и поражени непријатељ... Адмирал Фјодор Ушаков био је милосрдан према свима“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!