- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
1. Свети благоверни кнез Александар Невски
Павел Корин
Новгородски кнез Александар Јарославич прославио се тако што је током 1240-их успешно бранио северозападне границе Старе Русије док је земља била изложена разорној најезди Монгола са истока.
Кнезови главни противници били су крсташки витезови Тевтонског реда са Балтика и друге духовно-феудалне кнежевине, односно бискупије. Потукао Кнез их потукао до ногу 1242. године на подручју Чудског језера (на граници између Русије и Естоније), и та победа је у историји остала запамћена као „Битка на леду“.
Поред тога, опасност је претила и од Швеђана који су у то време интензивно освајали финску територију, али су с времена на време проверавали и чврстину руских граница. Кнез Александар је добио надимак Невски када је 1240. године победио Швеђане у бици на реци Неви.
Ратујући против Запада Александар Јарославич је уједно водио опрезну политику на Истоку, сматрајући да је са Монголима боље преговарати него се безнадежно хватати у коштац са јачим непријатељем. Умро је 1263. године. Пред смрт је примио схиму (монашки завет који подразумева строги аскетизам) и добио име Алексије.
Као заштитник православне вере Александар Невски је канонизован 1547. године. Познати историчар Николај Карамзин написао је: „Добри Руси су убројали Невског међу своје анђеле-чуваре и током векова су му као новом небеском заступнику отаџбине приписивали заслуге за различите случајеве који су били повољни по Русију“.
2. Свети благоверни кнез Димитрије Донски
Сергеј Кирилов (CC BY-SA 3.0)
Исто тако се у одбрани руске земље показао и праунук Александра Јарославича, московски кнез Дмитриј Иванович који је добио надимак Донски после сјајне победе над Монголима 1380. године.
Битка се одиграла 8. септембра 1380. године на ушћу реке Непрјадве у Дон, на Куликовом пољу (близу Туле). Уједињена руска војска под кнежевом командом сукобила се са војском монголског војсковође Мамаја.
Дмитриј Иванович је заменио одело са једним бољаром и борио се као обичан војник. „Великом кнезу витешки оклоп бејаше посвуда згужван и пробијен, али на телу не беше рана. Борећи се против Татара лицем у лице он иђаше испред осталих у првом реду. Многи кнезови и војводе му често говораху: ’Господару кнеже, не јури у бој испред осталих, него буди позади или на крилу, или негде по страни’. Он им пак одговараше: ’Та како ћу ја рећи: ’Браћо моја, кренимо сви до једнога’, а да сам своје лице сакријем и да се кријем позади?“, писали су руски хроничари.
„Сеча љута и велика, и битка жестока“ завршила се потпуним сломом Мамајеве војске. Руске земље се нису истог тренутка ослободиле политичке и економске зависности од Монгола (то се догодило читаво столеће касније, 1480. године), али су учиниле најважнији корак у том правцу.
Руска православна црква је 1988. године канонизовала Димитрија Донског, како због служења на добробит отаџбине тако и за праведнички живот који је кнез водио. Савременици су истицали да је био побожан човек високог морала, хришћански великодушан и милосрдан према потребитима.
3. Свети праведни ратник Фјодор Ушаков
Ермитаж
Међу канонизованим светитељима Руске православне цркве који су са оружјем у рукама бранили родну груду једини адмирал је био Фјодор Фјодорович Ушаков. Овај сјајни војсковођа је изашао као победник из свих малих и великих поморских битака у којима је учествовао.
Највећи успех је постигао у руско-турском рату 1787-1791. године, када је Турцима нанео низ болних пораза. Ушаков је често побеђивао без обзира на бројну надмоћ непријатеља јер се није плашио ризика и није дејствовао по неком предвидљивом шаблону.
Звучи као парадокс, али војсковођа који је много и успешно ратовао против Турака на крају је 1798. године исте те Турке повео у бој. Наиме, у Другој антифранцуској коалицији Русија и Османлијска империја су биле савезнице, па је Ушаков стао на чело уједињене ескадре која се одлично показала у Средоземном мору.
Последње године живота пензионисани адмирал је посветио Цркви, молитвама и доброчинству. Редовно је посећивао манастир и сва богослужења и поред тога што је већ био у годинама (превалио је шездесету), и стајао је на богослужењу све време, као и монаси. Током Великог поста адмирал је живео у манастиру, у келији која је му је стављена на располагање.
Ушаков је 2004. године канонизован и убројан међу руске светитеље као праведни ратник. У образложењу одлуке о канонизацији пише: „Снага његовог хришћанског духа није се испољила само у славним победама у борбама за отаџбину, него и у великом милосрђу којем се дивио чак и поражени непријатељ... Адмирал Фјодор Ушаков био је милосрдан према свима“.