Како је Црвена армија 1945. године задала завршне ударце Немачкој и Јапану

Почетак последње године Другог светског рата Црвена армија је дочекала водећи тешке градске борбе у Будимпешти, припремајући ослобођење Варшаве и напад на Источну Пруску, где се налазио један од најважнијих градова Трећег рајха – Кенигзберг.

Изморен током борбених дејстава 1944. године, непријатељ је још задржао релативно високу борбену готовост. Упркос томе што су изгубили простране територије, кључне индустријске регионе и скоро све савезнике, Немци су били спремни да се боре до краја. 

Совјетски тенк надомак Кенигзберга

Сергеј Косирев/Sputnik

12. јануара почела је совјетска офанзива у правцу главног удара, у Пољској. До предграђа Варшаве Црвена армија је стигла још на лето 1944. године, након чега је направила дугу оперативну паузу. 17. јануара 1945. године она је уз подршку јединица пољске војске, која је била савезник СССР-а, ослободила град.

Током даљег развоја Висло-одарске операције совјетска војска је продрла на западу до 500 километара у дубину, поразила 35. немачку дивизију, ослободила значајан део Пољске и почетком фебруара почела да се приближава Берлину. Команда Вермахта морала је брзо да пребаци јединице са других делова фронта, укључујући и Западни, ради одбране немачке престонице.

„Појава совјетске војске 70 километара од Берлина била је потпуно неочекивана за Немце“, присећао се маршал Георгиј Жуков. „У тренутку када је претходница (5. ударне армије) ушла у град Киниц, његовим улицама су мирно шетали немачки војници, ресторан је био пун официра. Возови на линији Киниц-Берлин саобраћали су по возном реду, нормално су функционисали телефон и телеграф.“ 

Борбе у околини Варшаве.

Александар Капустјански/Sputnik

Велика битка за Источну Пруску, која је почела истовремено са Висло-одарском офанзивом, скупо је коштала Црвену армију. Овај стратешки и идеолошки значајан регион Вермахт је успео да претвори у готово несавладиву тврђаву, и већ крајем првог месеца борби у многим совјетским дивизијама у строју је остало тек нешто више од половине војника.

На крају је непријатељска формација ипак исечена на делове и потиснута према Балтичком мору. Совјетска Ратна морнарица, међутим, није успела у потпуности да блокира Немце, што им је омогућило да пружају жесток отпор скоро до почетка маја.

9. априла пао је Кенигзберг који је Црвена армија напала из неколико праваца. Заробљено је преко 90 хиљада немачких војника и официра. На саслушању командант града Ото Лаш је изјавио: „Никако нисмо могли претпоставити да ће таква тврђава као што је Кенигзберг толико брзо пасти. Руска команда је добро осмислила и одлично реализовала ту операцију... Губитак Кенигзберга је губитак највећег утврђења и немачког упоришта на Истоку.“ 

Црвена армија у Кенигзбергу

Николај Максимов/Sputnik

Како би снаге Жуковљевог 1. Белоруског фронта могле мирно да наставе напредовање ка Берлину, требало им је обезбедити сигурност с крила. У фебруару-априлу потучена је немачка формација у Источној Померанији, а 31. марта заузета је стратешки важна лука Данциг (Гдањск).

У јужном правцу је, с друге стране, средином фебруара окончана жестока битка за Будимпешту која је трајала већ неколико месеци. С губитком мађарске престонице појавила се опасност да немачке снаге у Југославији остану одсечене, а Црвена армија је добила прилику да развија офанзиву према Бечу и Прагу.

„Тешко је било“, присећао се тенкиста Николај Вершињин битке у Будимпешти. „Идеш у тенку, зауставиш се на ћошку и гађаш по зградама у којима је пешадија открила ватрене положаје. Искрено да кажем, гађали смо тако да максимално уништимо зграду, јер иначе не бисмо могли да прођемо даље. Све уличне борбе претвориле су се у некакав бесконачан једноличан низ... Треба рећи да нисмо волели Мађаре, јер су се борили још упорније од Немаца. Ови су пред крај рата још могли да се повуку, док су се Мађари борили до последњег.“ 

Црвена армија у Данцигу

Sputnik

Ујутро 6. марта немачка и мађарска војска почеле су своју последњу велику офанзиву у Другом светском рату. Операција „Пролећно буђење“ реализована је рејону језера Балатон и Веленце, а имала је за циљ да Црвену армију удаљи од последњих великих налазишта нафте у западној Мађарској и Аустрији.

„На Балатону је наш пук претрпео огромне губитке“, присећао се поручник 877. артиљеријског пука Едуард Меликов. „На положаје наше дивизије истовремено је ишло 200 немачких тенкова, а наше хаубице су биле пребачене на директно навођење... Биле су то врло тешке борбе. Све у свему, наш пук током читавог рата није изгубио толико војника колико у Мађарској.“ 

Међутим, већ 15. марта офанзива је посустала, а формација од 400 хиљада војника успела је да продре само 30 километара у дубину совјетских положаја. Шеста тенковска армија СС-а која се налазила на челу главног удара изгубила је преко 250 тенкова и самоходног артиљеријског оруђа и више није представљала значајну борбену силу.

Остављена немачка техника крај језера Балатон

Јевгениј Халдеј/Sputnik

Наредног дана после неуспеха „Пролећног буђења“ совјетска војска је прешла у офанзиву и кренула брзо да напредује према Бечу. Жестоке борбе за аустријску престоницу почеле су 6. априла и трајале око недељу дана.

„Фабричке зграде Немци су напуштали брзо, зато што су се између њих налазиле чистине незгодне за одбрану“, присећао се командант 62. гардијске стрељачке дивизије генерал Иван Мошљак. „Али у уским улицама и уличицама пружали су снажан отпор. Изузетак је била можда фабрика аутомобила. Хитлеровци су се сместили иза железничког насипа у подрумима фабричке зграде и одатле тукли митраљезима, спречавајући продор наших јуришних група... Војници дивизије су ослобађали зграду по зграду, улицу по улицу, сатерујући Немце ка Дунаву.“ 

Када је заузела Беч, совјетска војска је наставила да напредује ка западу све до реке Енс, где се 8. маја срела с Американцима.

Владимир Гаљперин/Sputnik

Ради офанзиве на престоницу Трећег рајха совјетска команда је концентрисала снаге од преко два милиона људи. Њима је пружило отпор 800 хиљада војника Вермахта, СС-а и немачке народне милиције фолскштурм.

Пробивши неколико одбрамбених линија непријатеља, совјетска војска је 25. априла чврсто опколила Берлин. Почеле су жестоке уличне борбе, које су постајале све жешће како су се црвеноармејци приближавали центру града.

Окршај за Рајхстаг водио се на дан самоубиства фирера 30. априла. „Тенкови су тукли по згради директним навођењем, а унутра је већ била гомила људи – наших и Немаца“, присећао се пешадинац Јаков Фадејев. „У згради Рајхстага против нас су држале одбрану елитне снаге СС-а и лична Хитлерова жандармерија. Били су наоружани до зуба и борили су се до смрти. Битка се водила за сваку циглу, људи су пуцали, тукли се војничким ашовима, давили голим рукама...“ 

1. маја изнад Рајхстага је подигнута црвена застава, мада су борбе трајале све до вечери. Наредног дана берлински гарнизон је капитулирао.

Рајхстаг, Берлин. Први дани након капитулације Немачке.

Иван Шагин/Sputnik

Заузимање Берлина није значило да су борбе одмах престале. Нова влада Немачке која се налазила на северу у граду Флензбургу на челу са гросадмиралом Карлом Деницом располагала је значајним снагама у Чехословачкој. Нацисти су се и даље надали да ће моћи да се договоре са западним савезницима и заједно с њима пруже отпор Русима, или, у крајњем случају, да ће им предати ове регионе пре доласка Црвене армије.

6. маја снаге 1. украјинског фронта маршала Ивана Коњева кренуле су у правцу Прага, захваћеног устанком локалног становништва. Тенковске јединице кретале су се дању и ноћу, прелазећи дневно 50 километара. Убрзо су се пробиле у позадину немачке групе армија „Центар“.

8. маја совјетска војска је заузела Дрезден, а 9. маја ушла у Праг. „Чеси су нас величанствено дочекали“, истакао је тенкиста Василиј Москаленко. „Деца су притрчавала тенковима са ведрима хладне воде, као да им је неко рекао. За нас је она после марша била као мед. Прилазили су сваком тенку, нудили храну. У то време је већ процветао јоргован и они су га у прегрштима давали сваком тенкисти. Народ је, од деце до одраслих, клицао од радости и хватао нас за руке. Љубили су се и грлили“. 

Становници Прага поздрављају борце чехословачког корпуса који су се борили заједно са црвеноармејцима у ослобађању земље.

Sputnik

Чак и после капитулације Немачке известан део немачких снага није положио оружје. Покушали су да се пробију на запад како би се предали Американцима и Британцима.

Око 200 хиљада немачких војника и даље је држало део совјетске територије. Такозвани „Курландски џеп“ формиран је у октобру 1944. године, када је пробој совјетских снага на обалу Балтичког мора у рејону града Мемела (Клајпеда) одсекао снаге групе армија „Север“ у западној Летонији.  

Непријатељ који је сатеран до мора пружао је отпор до 9. маја. „Немци су нам први показали да је рат окончан“, присећао се пешадинац морнарице Павел Климов тога дана. „Ишли смо дуж обале. Није нам било јасно одакле таква галама, узвици радости дуж немачких ровова. Испоставило се да су они сазнали да је рат завршен. Ми смо по ватромету и пуцњима у ваздух сазнали да је крај... Завладала је велика радост.“ 

Совјетски војници разгледају заплењену немачку технику у западној Летонији (Курландији)

Леонид Коробов/Sputnik

Према договору постигнутом на Конференцији у Јалти у фебруару 1945. године, Совјетски Савез се обавезао да ће се 2-3 месеца после пораза нацистичке Немачке прикључити рату против Јапана.

Тако да је 9. августа 1945. године Црвена армија извела одлучујући напад на јапанске снаге у Манџурији. Прешавши сушне степе, пустињу Гоби и планинске венце Великог Хингана, она је за недељу и по дана борби продрла на стотине километара у непријатељску територију, разбила снаге непријатеља на више изолованих групација и опколила их.

„До 19. августа 1945. године питање 'ко ће кога' било је решено“, присећао се припадник морнарице Валентин Ричков. „Три наша фронта под руководством Василевског у суштину су поразила чувену Квантунску армију, и она је почела да се предаје. Али неке јединице Јапанаца, посебно под вођством фанатичних команданата, очајнички су се бориле. Зато су, иако је рат сваког тренутка требало да буде окончан, морнарица и копнена војска трпеле жалосне губитке.“ 

Коначно се Јапан, под притиском са свих страна, предао. Другог септембра 1945. године на палуби америчког бојног брода „Мисури“ недалеко од Токија потписан је документ о капитулацији, који је означио крај најстрашнијег оружаног конфликта у историји човечанства.

Јапански војници предају оружје

Јевгениј Халдеј/Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!