Какве би све казне могле да вас снађу да сте живели у Русији пре Петра Великог?

„Свирепом смрћу“ у Старој Русији кажњавано је за издају цара, небригу родитеља и деце, убиство, богохуљење и неке видове блуда.

Покушај убиства цара

Да би се у 17. веку покушај убиства цара пријавио требало је изговорити „заветне“ речи „Царева реч и дело!“, што је значило да онај који их изговара зна о речима (завери) или делу (нападу) на цара. Такви људи одмах су слати у Москву, у органе државне безбедности.

Према једном од кључних зборника црквених и државних правила (Кормчаја књига) зла намера према цару била је разлог за моментални развод од супружника, што је важило како за мушкарце, тако и за жене. Наравно, од човека који је ковао нешто против цара и о томе другима говорио бежали су као од куге, и пријављивали у девет од десет случајева.

Занемаривање породице, родитеља и деце

Дидактички црквени зборници попут „Измарагда“
или далеко познатијег „Домостроја“ предвиђали су пре свега бригу о породици и слугама које су живеле у кући. У „Измарагду“ се као „лицемерје“ карактерисало када се „туђој сиротињи делио иметак, а род и служинчад били боси и гладни“.

Поштовање родитеља и деце било је приоритетна обавеза сваког хришћанина. Родитељи су се поштовали и слушали. И мада се главом породице званично сматрао најстарији мушкарац, у случају да је он имао стару мајку њено мишљење је било последња реч. Непоштовање старог оца и мајке исто као остављање деце без хране, синова без наследства, кћери без мираза, изазивало је свеопшту осуду.

Таквог човека чекала је на основу најважнијег законодавног споменика из седамнаестог века, Законика донетог 1649. године, кажањавање бичевањем које је могло да доведе до инвалидитета и смрти.

Убиство чланова породице

Најстрашнијим злочином у Старој Русији сматрано је убиство чланова породице, а нарочито оцеубиство и убиство мужа од стране жене. И док је за оцеубиство још некако и могла да се плати казна, иако огромна, од средине седамнаестог века за убице чланова породице била је прописана смртна казна.

Жене које су убиле мужеве кажњаване су нарочито брутално и биле живе закопаване. Стављане су у јаму увек на прометним местима и закопаване до грла или груди. Постављана је и стража, како рођаци и пријатељи не би могли да дотуре храну и воду. Приступ је био могућ само свештеницима који су читали молитве. А свим пролазницима било је дозвољено да баце новац за сахрану несрећнице.

Када се хтело да се смрт убрза, земља око закопаних жена је утабавана, тако да су се оне гушиле и умирале у паници. Закопане жене су најчешће лагано умирале. То је могло да траје данима, али дешавало се и да се спасу. Године 1677. Фетјушка Жукова из Владимира која није више могла да подноси злостављања мужа одсекла му је главу косом. Жива закопана у јами провела је читавих 24 часа, а на молбу болећиве монахиње послата је у манастир. У овом случају улогу је одиграло искрено Фетјушкино признање, као и уверење људи из њеног окружења да је муж добио шта је заслужио.

Убиство деце од стране родитеља третирано је као тежак злочин, међутим, било је врло много случајева да су неискусне младе мајке смождиле и угушиле своју децу. У таквим случајевима убиство није квалификовано као злочин са предумишљајем и кажњавано је вишегодишњим постом, као и избацивање плода траварицама за које је могло да се изопшти из цркве доживотно. Казна за убиство ванбрачно рођене деце била је строжа, од 1649. године за тај злочин изрицана је смртна казна.

Насиљем на женама у породици у Русији пре Петра Великог бавили смо се у посебном тексту.

Богохуљење

У предхришћанском периоду историје Старе Русије скрнављење многобожачких светиња сматрано је богохулништвом. Сергеј Лукјанов у чланку „Богохулништво као вид религиозног злочина“ пише да је у староруском праву постојао термин религиозног прекршаја као кршења многобожачких обреда и ритуала, као и вређања паганских богова. Према „Повести минулих лета“ 983. године у Кијеву, пет година пре Крштења Русије, Владимир Први планирао је да после једне победе као жртву принесе Јована, сина варјага Фјодора. Они су били хришћани, а отац је одбио да да сина, јавно негирајући многобоштво. По писању Карамзина „Кијевљани су толерисали хришћанство, али тријумфално хуљење њихове вере довело је до нереда у граду“. Фјодор и Јован су убијени.

Рани руски закони немају казне за богохуљење. У Никоновом летопису наводи се да је 1004. године монах Андријан, ушкопљеник, који је „корио црквене законе и епископе“ по одлуци митрополита Леонта завршио у тамници где се „мало поправио и покајао“.

А 1371. године у Новгороду паганима је пресудио народ. Тројица јеретика „стригољника“ који су пљували на крстове, бацали иконе на ђубриште и учили „колебљиве“ да то исто чине, Новгорођани су удавили у Волхови. Већ 1505. године за „дрске јеретике“ била је предвиђена смртна казна или доживотни затвор. У касније донетим законима и даље су постојале казне за богохуљење и бивале појачаване. Законик у првом члану предвиђа да се „раскринкани“ богохулници „спале“. Притом за то је био надлежан не црквени него секуларни суд. Поред тога погубљење расколника извођено је спаљивањем, што је у Старој Русији покренуло лавину самоспаљивања старовераца.

Блуд и „содомски грех“

Руску похоту страни путници доживљавали су као нешто апсолутно страшно. Дански племић Јакоб Улфелд који је посетио Москву у време Ивана Грозног био је запањен када се на прозору суседне куће појавила жена која му је показивала „непристојнa места“ на свом телу. Странце је изнад свега шокирао обичај Руса да наги искачу из парних купатила. Адам Олариј, немачки путник из 17. века писао је како је на Црвеном тргу видео проститутке. „Стоје, држећи у устима прстење (обично са тиркизом) и нуде на продају. Како сам чуо, истовремено са том трговином оне нуде још нешто друго“.

Руска црква, међутим, жестоко се борила против свих манифестација телесне пожуде. „Содомски грех“ значио је у 16. и 17. веку све што је црква забрањивала, истополне везе, зоофилију, родоскврнуће. Међутим, забрањени су били и сматрали се „великим грехом“ све врсте хетеросексуалних полних контаката осим „мисионарског положаја“. Поза у којој је „жена горе“ кажњавана је постом у трајању од пет година.

Покајничке књиге са питањима постављаним мушкарцима и женама приликом исповести, данас се читају као порнографска литература. „Да ли си се на другарицу пела или она на тебе, чинећи као са мужем, грех? Или коме си језик у уста увлачила? Или да ли си туђем мужу намигивала ради блудничења? Или да ли своју бруку неком рекла?“.

Казна за блуд и содомију разликовала се у зависности од тежине преступа и пола осуђеног. За женске истополне везе, откривене и доказане, било је предвиђено спаљивање, али се најчешће прибегавало тешким епитимијама. Учесталост питања у покајничким књигама типа „да се ниси играла са пријатељицама као мушкарац“ указује да би смртна казна била сувише тешка мера. За истополне везе мушкараца недвосмислено је следило спаљивање, о чему су писана сведочења оставили назвисно један од другог чиновник Григориј Котошихин и архиђакон Павел Алепски.