Брада – сви су је носили
Бркови без браде – Литванац или Пољак
Без браде и без бркова – „Немац“ (сваки Европљанин, католик, странац)
Страшан скандал потресао је московско друштво када је велики кнез Василије Иванович обријао браду и само са брковима изгледао „као Литванац“. Урадио је то, како се говоркало, како би угодио кнегињи Јелени из лозе Глински која је била 29 година млађа од њега. Убрзо после удаје за кнеза Глинска му је родила наследника Ивана Грозног. Међутим, бојари и племство врло дуго нису могли да дођу себи, будући да је бријање браде православцима било забрањено.
„Сељак са штапом“, рад Ивана Крамскоја
У старој и средњевековној Русији ношење браде и бркова подразумевало се за све мушкарце. Још је „Руска Правда“, први зборник правних норми у Русији, признавала посебан статус браде, а ако би неко туђој бради намерно нанео штету морао је да плати казну.
Временом, међутим, браде, су очигледно почеле да се секу, јер је у Европи у раном Новом веку лице без браде постало синоним за висок социјални статус одређене особе. У Русији је новој моди пружан отпор. Одлукама Стоглавог сабора из 1551. године било је забрањено бријање и сечење бркова и браде, под претњом екскомуникације из цркве. У условима сталне конфронтације православља и католичанства и непрестаних покушаја католичке цркве да проповеда међу православним становништвом, бријање или ношење браде било је питање, између осталог, и политичко.
Пољски племић, рад Александра Орловског
У Русији пре Петра Великог брадом не само да су се поносили, него су јој се и клањали. Путник Адам Олеариј приметио је да су међу московским бојарима највише били поштовани они са великим стомацима и дугим брадама. „Његово царско величанство истицало је на свечаним пријемима такве људе у први план, надајући се да ће на тај начин код странаца побудити дужно поштовање и према себи.“
„Руски цар“, рад Сергеја Иванова
Брада – сељак, богати трговац, свештено лицо, старообредник
Без браде и бркова – сви остали
Човек са „голим лицем“ на руској улици скретао је на разне начине пажњу. Прва помисао била је да је странац, Немац или Литванац! Али крајем 17. века странаца је било толико много да је међу руску омладину допрла мода прављења фризура и ако не баш бријање, а оно сечење браде свакако.
Године 1675. године московском племству морала је да буде скренута пажња указом „да не прихватају стране, немачке и друге навике, и да не шишају косу и не носе хаљине, кафтане и капе по угледу на стране узоре и не траже од својих људи да их опонашају“.
Портрет А.Н. Демидова, рад Георга Кристофа Грота
Петар Велики године 1698. по повратку из европске турнеје, окупио је бојаре којима је причао о свом походу и сред гозбе почео да им сече браде. Шокантни поступак уследио је и на наредном слављу у присуству цара, и на следећем...
И као што се у Русији чинило да је човек без браде странац, тако су брадоње из руских амбасада у Европи изгледали као дивљаци. Петар је разумео да је за успешну трговинску и културну размену са Европом ту психолошку баријеру требало уклонити. Тако је 1700. године свима сем свештенства, кочијаша и сељака, наређено да носе „немачку“ одећу, а 1705. године у градовима уведен чувени порез на браду. Пропис се није примењивао на селу, паори су наставили да носе браде. Међутим, одлазећи у град, морали су да плате копејку за улазак.
Грађани који су желели да носе браде, морали су да плате велики порез. За имућне грађане (трговце и занатлије) он је износио 60 рубаља годишње, а за сиромашније дупло мање, 30 рубаља. Богати трговци били су дужни да плате сто рубаља годишње. Како би се стекао увид, треба рећи да је војник имао годишњу плату од десет рубаља. Није тешко разумети колико је скупо било ношење браде.
Контрола је вршена на свим градским капијама, а улицама су ишле патроле. Историчар Григориј Јесипов оставио је сведочанство о том времену.
„Сиромашног трговца или сељака који у град вози житарице, трупце, дрва, угаљ или неку другу робу на градским капијама заустављају речима: 'Стој! А брада?' Хтео не хтео, мора да плати, а ако неће, воде га у канцеларију војводе, а одатле у затвор, где га чека дужи боравак, јер одакле сиромаху педесет рубаља? У канцеларији војводе у Петербургу 1723. године врвело је од брадоња из реда сиромашних трговаца и занатлија, који су у град дошли са безвредном робом и којима се по указу Сената бријала брада, а на слободу су пуштани уз јемство.“
Брада – сељак, богати трговац, свештенство, старообредник
Брада у комбинацији са модерном одећом – помодар, слободоуман и кицош
Бркови без браде – војник
Без браде и бркова – обичан грађанин
Јекатерина је 1762. године укинула порез на браду за грађанска лица, а у војсци су наставили да се брију по војничким правилима. Међутим, у руском друштву већ је престала да се носи брада. Старообредници пак, добили су право да носе браду без икаквог кажњавања.
Староверци Помори
Јавно власништвоДоласком деветнаестог века и доба дендизма брада је постала обележје пустињаштва. Сам император Александар Први говорио је да ће пустити браду и отићи у Сибир ако рат против Наполеона буде изгубљен.
Почевши од 1830-тих брада се везивала за кицоше. „Дамски журнал“ писао је да „многи млади људи замишљају да ће скренут корисну пажњу на себе ако пусте браду попут грађана у старој Грчкој и Риму“. Међутим, у друштву такви кицоши нису били популарни, поређени су са „прљавим козацима“, дервишима, и чак јарчевима.
Велико запрепашћење у друштву пратило је чињеницу да је 1832. године у војсци било дозвољено ношење бркова и зулуфа (и продужених бркова до доње вилице). Како је дошло до тога? Врло једноставно, бркове је из неких разлога пустио сам император Николај Први, па је исто морао да дозволи и целој војсци (Николај Павлович имао је у војсци чин инжењера-генерала). Међутим, император је ускоро приметио да су браду и бркове почели да носе и грађански чиновници, посебно у провинцији. Цар је 1837. године морао да изда указ у коме се скретала пажња свим челницима грађанског ресора да строго воде рачуна да поданици не носе ни браду ни бркове који су резервисани само за официре.
Николај I и престолонаследник Александар II у сликарском студију Богдана Вилевалде, 1854. Рад Богдана Вилевалде
За време Николаја Првог једини „легални“ цивил са брковима био је дворски сликар Богдан Вилевалде. Император му је често позирао, тако да је сликар издејствовао право да задржи своје раскошне бркове за које је говорио да су „одобрени са највишег места“.
Император Александар Други дозволио је свим војницима (осим гарде, свите и највиших чинова) да носе бркове и браде, а његов син, брадати император Александар Трећи одмах после крунисања 1881. године дозволио је ношење браде припадницима свих чинова и звања. А нижим чиновима у гарди и гренадирима наложено је чак да „не брију браду“. Од тада се брада и бркови нису тицали законодавства, него моде, и више се на основу њиховог изгледа није могло тачно одредити ко је Рус, а ко није.
Портрет гренадира, рад Владимира Појаркова
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
