Како су се жене у Старој Русији бориле против насиља

Варошанка Авдотја је 1647. године пријавила свога мужа Николаја: „Мени јадној је оковао ноге и везао ме [за плафонску греду], мучио и тукао, висила сам цео дан“. Обрачун са женом није био ретка појава. Постојао је и познати зборник поука за руску аристократију под називом „Домострој“, и у њему специјално упутство: „Кажњавај насамо, а после кажњавања попричај са њом, буди широкогруд према њој и воли је“.

Разлика између „поучавања“ и пребијања „намртво“

Нажалост, у Старој Русији је цветало породично насиље. Али ни у Европи у то доба није било ништа боље. Историчарка Нада Бошковска каже да су и тамо мужеви у поучној литератури саветовани да „кажњавају“ и „поучавају“ своје жене.

Иван Горохов „Одао се пићу“, 1929.

Public Domain

Већином је до породичног насиља долазило када је муж био у припитом стању. Атаман из Усмања је жену голу гурао у коприву и упрезао у плуг. Самјуел Колинс помиње попа који је жену најпре бичевао, а затим јој обукао хаљину намочену у вотку и запалио. Други свештеник је, наводно, своју попадију оковао у ланце и прљио јој тело усијаним жарачем.

У изворима се врло често срећу саопштења о убиству или самоубиству жене услед породичног насиља. Кривац за такво убиство није ни кажњаван ако жена није имала родбину или се Црква није заузела за њу.

Владимир Маковски, „Не пуштам те!“, 1892.

Национални музеј „Кијевска галерија слика“

Чак и у том случају су суд и Црква најчешће доносили одлуку да се испребијана и измрцварена жена врати мужу. Јесу ли жене тада имале начина да се томе одупру?

Према руским законима које је и Црква одобравала муж је могао да „поучава“ жену, али под условом да то не ради „у љутњи“, да је не мучи и не угрожава њен живот. У руском језику је реч „поучавати“ («учить») подразумевала „обичне“ батине, док су као злочин третиране „неподношљиве“ батине и пребијање „намртво“.

Ако је жена сматрала да муж покушава да је убије, она је могла да га тужи, и у изворима се среће огроман број таквих жалби. Жене су обично на суду саме себе браниле, или су се за њих заузимали рођаци.

Како су се жене одупирале насиљу?

Д. Г. Булгаковски, „Ехо. Пијанство и његове последице“. Илустровани албум са свакодневним сценама из живота људи оданих пићу.

М.: Изд. А. Д. Ступина, 1913. / Public Domain

Пре свега, муж највероватније не би ни смео да бије жену којој су живи отац или браћа, утолико пре ако су они богати и моћни. У Русији пре Петра Првог било је лако уништити конкретног човека. Онај ко је имао власт могао је то да уради као од шале. А како су опстајале жене без утицајне родбине?

Бекство. Најчешће су бежале у своју породицу да се лично обрате својима и саставе жалбу против мужа. У том случају се у жалби писало да је муж угрозио живот жени, и то је третирано као званични повод за развод и судски поступак. Међутим, 1646. године је жена племића из Путивља побегла „куд је ноге носе и очи воде“, тј. у иностранство, у Литванију, оставивши мајку и децу, а вратила се тек кад је сазнала да јој је муж умро.

Д. Г. Булгаковски, „Ехо. Пијанство и његове последице“. Илустровани албум са свакодневним сценама из живота људи оданих пићу.

М.: Изд. А.Д. Ступина, 1913 / Public Domain

Бекство у манастир. Веома је било делотворно замолити за помоћ епископа, игумана и уопште монашку обитељ, поготово ако је манастир женски. У манастирима је живело много жена које су побегле од породичног насиља, као и жена које су њихови моћни мужеви приморали на монашење како би се оженили другом. Због тога је у женском манастиру несрећна жена увек наилазила на разумевање.

Тужба против мужа за „злочин против државе“. Жена је против насилника могла применити његове сопствене подмукле методе и пријавити га да је „говорио и делао против владара“, тј. да планира да убије цара и побегне у иностранство. Са таквом оптужницом није му гинула смрт у мукама негде у подруму московског затвора. Али важно је било да се та оптужба докаже, тј. да се припреме фалсификоване цедуље или да се пронађе сведок који ће бити стављен на муке и на мукама ће посведочити да је њен муж заиста планирао да побегне у иностранство. У противном је смртна пресуда изрицана тужитељки и свима који су се потписали испод њених изјава.

Бичевање. Н. Лопухине. Гравира Жана Батиста Лепренса из књиге, 1766.

Public Domain

Правично суђење. Довољно је рећи да је оно било могуће само ако је жена имала сопствени новац (на пример, наследство од оца које је третирано као неприкосновено и није припадало мужу), утицајне рођаке или пријатеље. У противном се „прећутно“ подразумевало да суд такве парнице решава у мужевљеву корист.

Убиство мужа. У крајњем очајању жена се могла одлучити и да ликвидира свога мучитеља. За убиство мужа са предумишљајем била је предвиђена смртна казна, и то тако што је жена жива закопавана у земљу. Због тога су жене често покушавале да докажу да убиство није било намерно. Тако је Аграфена Бобровска из Мценска 1629. године посекла мужа сабљом док је спавао, а затим је изјавила да је „замахнула без предумишљаја, зато што га не воли“, што је била очигледна контрадикторност. Међутим, она је инсистирала да није било предумишљаја те да она има падавицу (комшије су, додуше, посведочиле да нема падавицу). Није познато како се све то завршило.

Монахиње Сурског манастира Светог Јована Богослова, почетак 20. века.

Public domain

У граду Козлову су 1647. године ухапшени Акулина и њен зет Сергеј. Како саопштава Нада Бошковска, они су убили Акулининог мужа, угледног човека Артемија Кучењова, и његов леш бацили у реку. Син убијеног је пријавио маћеху, а она је на суду изјавила да је Артемиј силовао њену осмогодишњу ћерку из првог брака. Касније је Акулина сазнала да је Артемије убио своју прву и другу жену (она је била трећа) и да је оскрнавио децу, па је одлучила да убије злотвора. Ни у овом случају није познат исход судског процеса.

Породично насиље према мушкарцима

Немојте мислити да жене нису пребијале и убијале своје мужеве. Породично насиље према мушкарцима је такође постојало, мада су такви случајеви били у мањини.

Убиство мужа је могло бити организовано са циљем да се придобије део његове имовине који је по закону припадао удовици. Жена Дмитрија Јеремејева, варошанина из Белозера, покушала је 1625. године да закоље мужа ножем у парном купатилу, а затим да га убије дрвеним коцем, али је он оба пута преживео. На суду се бранила тврдњом да је „померила памећу“, па је кажњена бичевањем.

Војник из Устјуга је пријавио жену за покушај да га угуши у сну и за касније претње да ће га убити помоћу чини. Жена иконописца из Курска наговорила је тројицу мушкараца да убију њеног мужа на спавању, и они су то учинили. Чим нам је то познато, значи да су убице ухваћене. Па ипак, жене које су желеле да постану удовице углавном су избегавале убиство и радије су оптуживале мужеве за злочин против државе, или за врачање, обезбедивши претходно „сведоке“ и „папире“.

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!