Када је Надежда Алилујева као млада гимназијалка одлучила да се уда за четрдесетогодишњег Стаљина вероватно није могла ни претпоставити да ће њен супруг убрзо постати „отац народа“. О њој се причало да је скромна, али поносита и амбициозна девојка. Није била властољубива нити је маштала о статусу „прве даме“. Још увек се не зна поуздано шта ју је конкретно сломило – да ли мужевљев тежак карактер, свест да живи са тиранином или психички проблеми настали услед јаке љубоморе.
Родитељи Надежде Алилујеве били су познати чланови социјалдемократског покрета. Добро су познавали Лењина који се неко време скривао од власти у њиховом стану, али са будућим „вођом народа“ били су у правим пријатељским односима. Стаљин је био њихов чест гост у Бакуу. Породична легенда каже да је Стаљин 1903. године спасао двогодишњу Надежду када се играла на кеју па је упала у воду. Будући муж је, наводно, извадио девојчицу из воде.
Надежда Алилујева, 17. август 1922.
Public DomainСтаљин се из Сибира, где је био у прогонству, вратио 1917. године у Петроград и тамо затекао Надежду која је у међувремену одрасла (њена породица се преселила у престоницу). У то време је Јосиф Висарионович већ био познати члан партије са политичком каријером која је била у успону, а Надежда је била гимназијалка (никада није завршила школу и криво јој је било што је правила грешке у руском језику док је радила као секретарица).
Светлана Алилујева, Стаљинова и Надеждина ћерка, касније је овако описала своју мајку: „Због њених јужњачких црта лица многи од оних који не познају добро Грузију мислили су да је Грузинка. Али тако заправо изгледају Бугарке, Гркиње и Украјинке. Оне имају правилно овално лице, црне обрве, мало прћаст нос, таман тен и меке смеђе очи са црним правим трепавицама. Истина, мама је у свом изгледу имала и нешто од Цигана, некакву источњачку сету, тужне очи и дуге кошчате прсте“. Надежда заиста није била Грузинка, у њеним венама је текла помешана циганска, руска, немачка и грузијска крв.
Надежда Алилујева и Јосиф Стаљин 1917.
Public DomainИ поред разлика у годинама она и Стаљин су се допали једно другом. Не зна се чиме је Јосиф Висарионович привукао младу девојку. Ирина Гогуа, која је добро познавала Алилујеве, пише: „... Једном дојури Сергеј Јаковљевич [отац Надежде Алилујеве] страшно узбуђен, и рече да је он [Стаљин] одвео Нађу. Тада Нађа, чини ми се, није била напунила ни 16 година. То је, мислим, било после октобарског преврата. Одвео ју је на фронт...“ Узели су се 1918. године (званично 1919), када је Надежда имала 17, а Стаљин 40 година.
Јосиф Висарионович Стаљин са децом, Светланом и Василијем, 1935.
SputnikНадежда се заједно са органима власти преселила у Москву и почела да ради у Лењиновом секретаријату, али је убрзо морала да остави и посао и друштвени рад јер је 1921. родила сина Василија. Поред тога, исте године се у Стаљинову породицу преселио његов син из првог брака Јаков. Надежда је са нежношћу прихватила повученог дечака, али је зато са оцем било доста проблема.
Надежди се није допала улога домаћице. Непосредно пред други порођај, када је 1926. године родила ћерку Светлану, написала је пријатељици: „Много ми је криво што сам се везала новим браком. У наше време то није лако јер има страшно много нових предрасуда. И ако не радиш већ се сматра да си ’домаћица’ [...] Обавезно треба имати ужу стручну спрему која омогућава човеку да не буде никоме потрчко, као што обично бива у ’секретарском’ послу, него да ради све што је везано за струку“. Када су деца одрасла Надежда се вратила партијском раду уз напоредне студије на индустријској академији. Поред тога, учила је француски, бавила се музицирањем и фотографијом.
Стаљинова жена Надежда Алилујева са сином Василијем, 1922.
Николај Свишчов-Паола/SputnikПрема својој деци је била захтевна, па чак и строга. Светлана Алилујева ће касније овако описати родитеље: „Она ме је ретко кад мазила, а отац ме је стално носио у наручју, волео је да ме снажно и гласно пољуби, и нежно ме је звао ’врапчићу мој’ и ’мушице моја’. Једном сам маказама исекла нови чаршав. Боже мој, како ме је мама болно истукла по рукама! Толико сам вриштала да је дошао отац, узео ме у наручје, тешио, љубио и некако ме умирио...!“
Када се чита преписка између супружника може се помислити да им је брак био идеалан. Стаљин тепа жени, пита је како напредује учење, како су деца, и свако писмо завршава речима „љубим те“. Надежда му на исти начин одговара и брижно се распитује за здравље и послове. Али то је само на први поглед. Надежду често мучи љубомора: „Нешто нема никаквих вести од тебе […] Вероватно си ишао у препелице […] Чула сам од младе занимљиве жене да врло лепо изгледаш […], да си био много весео и све си задиркивао […] Баш се радујем“, написала му је у једном писму. А он се правдао: „Алудираш на некакве одласке. Обавештавам те да нисам ишао никуд (баш никуд!), и не планирам“. Према сећањима сестре, Надежда је хтела да напусти Стаљина. Једном је 1926. године узела децу и отпутовала у Лењинград, не намеравајући да се врати, али се све завршило помирењем.
Ирина Гогуа се касније сећала да је Надежда тешко подносила мужевљеву грубост и импулсивност: „...Нађа је у Јосифовом присуству личила на факира који у циркусу хода бос по разбијеном стаклу са осмехом за публику и са страшном напетошћу у очима. Она никада није знала шта ће бити даље, каква ће импулсивна реакција уследити. Он је био неописиво дрзак“. Судбоносна свађа је избила 8. новембра 1932. године за време прославе годишњице Октобарске револуције. Стаљин у једном тренутку викну жени: „Еј, ти, наздрави!“ Она му одговори: „Ја за тебе нисам ’еј’!“ У различитом изворима наводе се различите верзије догађаја. Неко је говорио да је Стаљин гађао жену средином од хлеба и да је она после тога напустила прославу, док се на другом месту тврди да је Надежда остала за столом, а Стаљин је отишао код љубавнице.
Било како било, Надежда се ноћу вратила у стан у Кремљу и извршила самоубиство. Нико није чуо пуцањ. Тело је пронађено тек ујутру, када је домаћица отишла да пробуди Надежду. Светлана Алилујева је касније написала у мемоарима да је Надежда, наводно, оставила мужу цедуљицу пуну критике, готово политичког карактера, али не постоје никаква сведочанства која би то потврдила. Према сведочењима савременика, Стаљин је био потресен, говорио да ни сам не жели да живи, а две и по године касније је рекао рођацима: „Врло је ружно поступила, осакатила ме је […], осакатила за цео живот“. Светлана је написала да је Стаљин био много љут на жену, сматрајући да га је она самоубиством на неки начин изневерила, и на опелу је одгурно мртвачки сандук“.
Ј. В. Стаљин, његова супруга Надежда Алилујева, Јекатерина Ворошилова и њен муж К. Ј. Ворошилов (с лева на десно) на одмору у Сочију. 1932. Фотографија из личне архиве Ј. Коваљенко.
SputnikВјачеслав Молотов, народни комесар за спољне послове, касније је то демантовао, тврдећи да је Стаљин самога себе осуђивао због женине смрти: „Стаљин је са сузама у очима пришао сандуку у тренутку опраштања пред почетак опела. Са великом тугом је рекао: ’Нисам је сачувао’. То сам ја чуо и запамтио: ’Нисам је сачувао’“. Молотов је такође говорио да је то био први и последњи пут кад је видео Стаљина уплаканог.
Новине су објавиле да је Надежда Алилујева умрла од упале слепог црева. Избегавање ове теме проузроковало је гласине да је Надежда убијена по наредби свемоћног мужа, али и савременици и историчари деле мишљење да је то било самоубиство.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
