Козаци у редовима нацистичке војске
BundesarchivНа пролеће 1945. године нико није ни сумњао да се рат у Европи ближи крају. Једини циљ Немаца тада је био да што дуже задрже „дивље Русе“ како би се предали британским и америчким снагама које су прилазиле са запада.
Међу онима који никако нису желели да се нађу у рукама Црвене армије били су и козаци који су се борили на страни Хитлера. Они нису сумњали да ће због сарадње са непријатељем морати да одговарају пред совјетском влашћу.
Козаци у немачкој војсци
BundesarchivЦентар окупљања козачких јединица у повлачењу била је југозападна Аустрија. Преко 45 хиљада бораца и чланова њихових породица (према другим изворима – око 60 хиљада њих) успело је почетком маја да стигне овамо и преда се Британцима који су заузели овај регион.
Били су уверени да су избегли опасност. Међутим, преварили су се.
Док се већи део донског, кубањског и терског козаштва борио против Немаца у саставу Црвене армије, део козака се прикључио нацистима.
Осим козака који су били незадовољни совјетском влашћу, у редовима Вермахта и СС-а нашли су се и козаци из емиграције. Напустивши земљу после победе бољшевика у Грађанском рату, они су се вратили са својим синовима жељни освете.
Тако је првог дана немачке инвазије атаман Петар Краснов који је живео у Немачкој изјавио: „Молим да свим козацима јавите да ово није рат против Русије, него против комуниста, Јевреја и њихових помоћника, који тргују руском крвљу. Нека Господ помогне немачком оружју и Хитлеру!“
Петар Краснов
Јавно власништвоНакон што су козаке прогласили потомцима Острогота или Источних Гота, односно чистим Аријцима, нацисти су веома благонаклоно гледали на формирање козачких јединица. Најзначајније формације међу њима биле су организација Козачки табор и 15. козачки коњички корпус СС-а.
Козаци су се показали као одани и ефикасни борци. Служили су у гарнизонима на окупираним територијама Совјетског Савеза, учествовали у казненим акцијама против партизана и борили се против регуларних снага Црвене армије. Међу њиховим „подвизима“ је и учешће у суровом гушењу Варшавског устанка у августу-октобру 1944. године.
Немци су козаке такође користили у борби против партизана у Југославији и Италији. Управо са Апенинског полуострва они су крајем рата прешли у Аустрију, где су се предали Британцима и били смештени у логоре у близини градова Лијенц и Јуденбург.
У складу са договорима постигнутим на Конференцији у Јалти у фебруару 1945. године, западни савезници су преузели обавезу да Москви предају све совјетске држављане који заврше код њих – како заробљенике у логорима, тако и колаборационисте.
Британска операција изручивања козака СССР-у почела је 28. маја „обезглављивањем“ козачких формација. Око две хиљаде официра из логора одведено је на „конференцију“, након чега су предати у руке совјетских органа државне безбедности.
Изручење главног дела ратних заробљеника Британци су почели ујутро 1. јуна. С обзиром да су ови пружили отпор, врло брзо је дошло до крвопролића. „Енглески војници су навалили на козаке и, ударајући их палицама или кундацима по главама, хватали их онесвешћене и бацали у камионе, одвозили на станицу, а тамо затварали у теретне вагоне“, присећао се очевидац догађаја у логору Пегец, где су се налазили терски козаци.
Сергеј Корољков, „Британци предају Козаке“
Музеј Кубањске козачке војске, Њу Џерзи, САДЗаробљеници су покушавали да побегну чим би им се указала прилика, пробијали су се кроз редове стражара, искакали из камиона и вагона. Они којима не би пошло за руком да побегну бацали су све личне документе, фотографије и ордење. Било је и оних који су себи одузели живот како би избегли повратак у СССР.
Средином јуна окончано је изручење козака совјетској страни. Према различитим проценама, током овог процеса погинуло је од неколико стотина до хиљаду људи.
Велика Британија није се зауставила на томе да свом источном савезнику преда само совјетске држављане који су сарађивали са непријатељем. Заједно са колаборационистима у СССР су послати и козаци из емиграције, који никада нису имали совјетско држављанство и који нису били обухваћени договором.
Међу њима су биле и неке од најзначајнијих личности козачког покрета: атаман Петар Краснов који је учествовао у оснивању Козачког табора, његов рођак генерал-мајор Семјон Краснов, начелник Резерве козачких снага Андреј Шкуро и командант 15. козачког корпуса СС-а генерал Хелмут фон Панвиц.
Суђење козачким атаманима, јануар 1947: (у првом реду) П. Краснов, А. Шкуро, С. Клич-Гиреј, (у другом реду) Х. фон Панвиц, С. Краснов, Т. Доманов
Јавно власништвоКао држављанин Немачке, последњи је могао да избегне слање у СССР, али је одлучио да подели судбину осталих, изјавивши: „Са својим козацима сам делио срећна времена, остаћу с њима и у несрећи“. Заједно са својим високопостављеним саборцима оптужен је за „активну шпијунско-диверзиону и терористичку делатност против СССР-а“ и обешен 16. јануара 1947. године.
Обични козаци завршили су у логорима, где је део њих убрзо страдао. Најпре је почело ослобађање жена и деце, а 1955. године према Указу Президијума Врховног совјета СССР-а „ О амнестији совјетских грађана који су сарађивали са окупационим властима за време Великог отаџбинског рата“ амнестирани су и њихови мужеви и очеви.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу