Како су Британци Совјетском Савезу изручили козаке који су ратовали на страни Хитлера

На пролеће 1945. године нико није ни сумњао да се рат у Европи ближи крају. Једини циљ Немаца тада је био да што дуже задрже „дивље Русе“ како би се предали британским и америчким снагама које су прилазиле са запада.

Међу онима који никако нису желели да се нађу у рукама Црвене армије били су и козаци који су се борили на страни Хитлера. Они нису сумњали да ће због сарадње са непријатељем морати да одговарају пред совјетском влашћу.

Козаци у немачкој војсци

Bundesarchiv

Центар окупљања козачких јединица у повлачењу била је југозападна Аустрија. Преко 45 хиљада бораца и чланова њихових породица (према другим изворима – око 60 хиљада њих) успело је почетком маја да стигне овамо и преда се Британцима који су заузели овај регион.

Били су уверени да су избегли опасност. Међутим, преварили су се.

Bundesarchiv

Уз Хитлера

Док се већи део донског, кубањског и терског козаштва борио против Немаца у саставу Црвене армије, део козака се прикључио нацистима. 

Bundesarchiv

Осим козака који су били незадовољни совјетском влашћу, у редовима Вермахта и СС-а нашли су се и козаци из емиграције. Напустивши земљу после победе бољшевика у Грађанском рату, они су се вратили са својим синовима жељни освете.

Bundesarchiv

Тако је првог дана немачке инвазије атаман Петар Краснов који је живео у Немачкој изјавио: „Молим да свим козацима јавите да ово није рат против Русије, него против комуниста, Јевреја и њихових помоћника, који тргују руском крвљу. Нека Господ помогне немачком оружју и Хитлеру!“

Петар Краснов

Јавно власништво

Након што су козаке прогласили потомцима Острогота или Источних Гота, односно чистим Аријцима, нацисти су веома благонаклоно гледали на формирање козачких јединица. Најзначајније формације међу њима биле су организација Козачки табор и 15. козачки коњички корпус СС-а.

Bundesarchiv

Козаци су се показали као одани и ефикасни борци. Служили су у гарнизонима на окупираним територијама Совјетског Савеза, учествовали у казненим акцијама против партизана и борили се против регуларних снага Црвене армије. Међу њиховим „подвизима“ је и учешће у суровом гушењу Варшавског устанка у августу-октобру 1944. године.

Немци су козаке такође користили у борби против партизана у Југославији и Италији. Управо са Апенинског полуострва они су крајем рата прешли у Аустрију, где су се предали Британцима и били смештени у логоре у близини градова Лијенц и Јуденбург.

Bundesarchiv

Репатријација

У складу са договорима постигнутим на Конференцији у Јалти у фебруару 1945. године, западни савезници су преузели обавезу да Москви предају све совјетске држављане који заврше код њих – како заробљенике у логорима, тако и колаборационисте.

Британска операција изручивања козака СССР-у почела је 28. маја „обезглављивањем“ козачких формација. Око две хиљаде официра из логора одведено је на „конференцију“, након чега су предати у руке совјетских органа државне безбедности.

Изручење главног дела ратних заробљеника Британци су почели ујутро 1. јуна. С обзиром да су ови пружили отпор, врло брзо је дошло до крвопролића. „Енглески војници су навалили на козаке и, ударајући их палицама или кундацима по главама, хватали их онесвешћене и бацали у камионе, одвозили на станицу, а тамо затварали у теретне вагоне“, присећао се очевидац догађаја у логору Пегец, где су се налазили терски козаци. 

Сергеј Корољков, „Британци предају Козаке“

Музеј Кубањске козачке војске, Њу Џерзи, САД

Заробљеници су покушавали да побегну чим би им се указала прилика, пробијали су се кроз редове стражара, искакали из камиона и вагона. Они којима не би пошло за руком да побегну бацали су све личне документе, фотографије и ордење. Било је и оних који су себи одузели живот како би избегли повратак у СССР.

Средином јуна окончано је изручење козака совјетској страни. Према различитим проценама, током овог процеса погинуло је од неколико стотина до хиљаду људи.

Суд

Велика Британија није се зауставила на томе да свом источном савезнику преда само совјетске држављане који су сарађивали са непријатељем. Заједно са колаборационистима у СССР су послати и козаци из емиграције, који никада нису имали совјетско држављанство и који нису били обухваћени договором.

Међу њима су биле и неке од најзначајнијих личности козачког покрета: атаман Петар Краснов који је учествовао у оснивању Козачког табора, његов рођак генерал-мајор Семјон Краснов, начелник Резерве козачких снага Андреј Шкуро и командант 15. козачког корпуса СС-а генерал Хелмут фон Панвиц.

Суђење козачким атаманима, јануар 1947: (у првом реду) П. Краснов, А. Шкуро, С. Клич-Гиреј, (у другом реду) Х. фон Панвиц, С. Краснов, Т. Доманов

Јавно власништво

Као држављанин Немачке, последњи је могао да избегне слање у СССР, али је одлучио да подели судбину осталих, изјавивши: „Са својим козацима сам делио срећна времена, остаћу с њима и у несрећи“.  Заједно са својим високопостављеним саборцима оптужен је за „активну шпијунско-диверзиону и терористичку делатност против СССР-а“ и обешен 16. јануара 1947. године.

Обични козаци завршили су у логорима, где је део њих убрзо страдао. Најпре је почело ослобађање жена и деце, а 1955. године према Указу Президијума Врховног совјета СССР-а „ О амнестији совјетских грађана који су сарађивали са окупационим властима за време Великог отаџбинског рата“ амнестирани су и њихови мужеви и очеви.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!