Тамнице на води постале су једна од најмрачнијих страница у историји Грађанског рата у Русији. Биле су то теретне барже у којима се на стотине људи тискало у ужасно скученом простору, у апсолутно нехигијенским условима, суочени са болешћу и репресијом коју су спроводили стражари. Препуни људи, такви бродови који су пловили домаћим рекама нису случајно названи „баржама смрти“.
Тамнице на води за криминалне преступнике и ратне заробљенике користили су како Црвени, тако и њихови противници Бели. Из ових затвора било је далеко теже побећи него из оних на земљи, а и посао је обављао мањи број стражара.
Сукобљене стране су оптуживале једна другу да бродове одвозе даље у море или насред река и циљано потапају. Директних доказа за таква масовна погубљења, међутим, није било. Али и без тога „барже смрти“ биле су довољно страшне.
Овако је лекар Кононов који се нашао на баржи Белих „Волхов“ описивао оно што је видео.
„Сви су били збијени у ужасно скученом простору, отвори, једини извор ваздуха и светлости, затварани су, тачније закуцавани ексерима, и нису отварани по неколико дана. Другу храну, осим комада хлеба, затвореници никада нису добијали... Сви заточени на баржи имали су тифус и дизентерију. Болесни су вршили нужду, а фекалије се сливале на оне испод њих. Мртви су били измешани са живима по неколико дана. Гнојаве ране још увек живих и уши и носеви умрлих били су пуни црва. Неиздржљив смрад запахнуо би сваког ко би се само приближио отвору. Људи су лежали забирикадирани недељама...“
Комади хлеба које су заробљеници добијали били су пуни буђи свих дугиних боја и по топлом времену брзо се претварали у трулеж. Воде за пиће никада није било довољно, па су људи пили речну воду и добијали цревне болести.
Храна се могла набавити од стражара, ако су затвореници имали код себе нешто вредно. Понекада су заточеници за комад окорелог хлеба давали једине чизме или панталоне.
Међутим, стражари нису имали никаквог обзира примењујући физичку силу у свим приликама. У појединим случајевима долазило је и до убистава. Лешеви несрећника убијених ватреним оружјем или избодених бајонетима бацани су са брода у воду.
Без обзира на то што је бекство са „барже смрти“ било готово немогућа мисија, покушаји су ипак постојали. Тако су сужњи са поменуте барже „Волхов“ која је пловила реком Тура (недалеко од града Тјумењ), једног врелог јулског дана 1919. године одлучили да побегну. На броду је било 160 криминалних преступника и 900 ратних заробљеника Црвене армије, укључујући 400 Бугара који су се борили на страни бољшевика. Повод су биле гласине да Бели планирају да потопе баржу заједно са свим њеним несрећним путницима.
Када су два отвора за потпалубље били отворени и затвореници извођени на палубу у тоалет, зачуо се укслик „ура“ који је био договорени знак. На крми су успели да разоружају и ликвидирају део страже, али код другог отвора покушај је пропао.
Схвативши да покушај неће успети сужњи су под кишом метака почели да скачу у воду, али само део је успео да стигне до обале. Утеравши изашле на палубу натраг у потбалубље, стражари су за казну стрељали неколико десетина људи, а остале оставили без хране три дана.
Много више среће имали су затвореници на баржи коју су Бели држали у пристаништу села Гољани близу града Сарапул. Сазнавши да се на броду налази 400 заробљених Црвеноармејаца командант Волшке флотиле Фјодор Раскољников одлучио се на храбар потез.
Прерушен у белогардејски брод, разарач „Притки“, упутио се у правцу непријатеља 16. октобра 1918. године. Совјетски морнари у униформама Белих, саоштили су „саборцима“ да су дошли да пребаце баржу на друго место. Самоувереност са којом су наступили много им је помогла да на крају остваре планове.
Када је баржа одвучена на пристојну удаљеност од села Гољани, бољшевици су напали стражу и врло брзо је разоружали. „Почео је да се отвара поклопац отвора. Сви су устукнули...“, сведочио је касније ратни заробљеник Викентиј Карманов. „Морнар који је завирио у отвор упитао је људе 'Јесте ли живи браћо?', и бацио им векну хлеба“. Оно што се после тога догодило немогуће је препричати! Зачули су се повици 'ура', запљескали дланови, а многи још увек нису веровали да су дошли њихови“.
„Било је страшно гледати те мршаве, изнемогле људе“, речи су члана посаде разарача „Притки“ Јевгенија Фрејберга. „Чинило се да су устали директно из гробова“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
