Како је најбогатији човек у Руској Империји финансирао бољшевике

Породица Морозов била је позната као једна од најбогатијих у Руској Империји. Сава Тимофејевич Морозов, који се крајем XIX и почетком XX века налазио на челу породичног текстилног бизниса, био је такође и велики мецена. Од његовог новца издржавао се Московски уметнички театар и саграђена је посебна зграда овог позоришта. Међутим, трговац новац није издвајао само за уметност, него и за револуцију.

Научник, реформатор и мецена

Морозов је стекао одлично образовање. Студирао је хемију на Кембриџу, где је планирао да одбрани дисертацију. Али породичне околности су га приморале да се врати у домовину. Наиме, здравље човека који се бринуо о очевим пословима нагло се погоршало. Сава је био принуђен да се посвети вођењу породичног бизниса и да заборави на научну каријеру.

Морозов је задатку приступио на потпуно нов начин и у текстилну производњу убрзо увео новине. Сава је наручио најновију технику из иностранства, градио фабрике по последњем слову науке и технике, од сопственог новца саградио бараке од цигле за живот радника, које су биле прилично удобне за тадашње критеријуме. Такође је подржавао њихову жељу за учењем. Најбоље ученике на курсевима за унапређење квалификација слао је на праксу у Енглеску и Немачку. А и плате су у Никољској мануфактури биле веће него у другим сличним предузећима.  

Међутим, Морозов није био заинтересован само за производњу, него је велике суме новца давао у хуманитарне сврхе и био водећи покровитељ уметности. Управо њему своје постојање дугује касније чувени МХТ – Московски уметнички театар. Од младости Морозов је био страсни љубитељ позоришта, подржавао је читав низ таквих установа у Москви и Петербургу и чак основао позориште за своје раднике.

Осим тога, Морозову се допала идеја оснивача МХТ Константина Станиславског и Владимира Немировича-Данченка о приступачности позоришта свима и постављању комада који би показали истину о савременом животу и изразили „племените савремене идеје“. Морозов је за почетак рада позоришта издвојио 10 хиљада рубаља, што је за оно време била огромна сума, која се током времена само повећавала, јер је МХТ постао Морозовљево животно дело.

Попуњавање партијске касе

Убрзо након што се прикључио покровитељима МХТ, Морозов је добио додатну, огромну ставку трошкова: помоћ револуционарима. То се догодило након што је упознао глумицу Марију Андрејеву. Према сећањима савременика, Андрејева је била врло лепа и талентована глумица, и мало ко је могао да наслути да се од 1887. загрејала за револуционарне идеје, док је у време прве премијере у позоришту МХТ већ била убеђени марксиста. 

У време када је упознао Андрејеву, Морозовљеви односи са женом су већ били захладнели, па су се он и глумица емотивно зближили. Мада је Андрејева увек истицала да је са Морозовом везује блиско пријатељство, један од трговчевих другова Дмитриј Олсуфјев записао је у мемоарима: „У Москви се знало да је у читавој тој посвећености Уметничком театру постојао женски утицај једне од учесница трупе.“

Станиславски је у личном писму Андрејеву прекорио што злоупотребљава Морзовљево поверење: „Односи Саве Тимофејевича према Вама су изузетни. То су односи због каквих људи уништавају себи живот, приносе себе на жртву, и Ви то знате и односите се према њима брижно и са поштовањем. Али знате ли до каквог светогрђа Ви долазите у тренуцима када у Вама превлада глумица? [...] Ви се јавно хвалите пред скоро непознатим људима тиме што Зинаида Григорјевна, која је мучно љубоморна на Вас, тражи од Вас да утичете на њеног мужа...“

Преко Андрејеве Морозов је и упознао марксисте, којима је на њену молбу почео да пружа огромну помоћ. Трговац је, наиме, плаћао кауцију за ухапшене револуционаре, за оне протеране у Сибир плаћао је одећу и храну – на све то трошећи на десетине хиљада рубаља. По сећањима совјетског писца Максима Горког, будућег мужа Андрејеве, Морозов је такође издвајао 24 хиљаде рубаља годишње за бољшевички лист „Искра“. Сергеј Вите, председник савета министара, у својом сећањима тврди да је индустријалац револуционарима укупно дао неколико милиона рубаља. Ради поређења наводимо да је зграда позоришта МХТ у Камергерском сокаку у Москви, коју је такође саградио Морозов, коштала око 300 хиљада рубаља. Трговац је био под утицајем Андрејеве све до своје смрти 1905. године. У то време глумица је већ две године живела са Максимом Горким.

Тајанствена смрт

Наклоност према бољшевицима код Саве Морозова је пресушила након што су ови, упркос напредном односу према радницима у фабрикама Морозова и његовој огромном новчаној помоћи револуцији, организовали штрајк у његовој фабрици у Орехову-Зујеву. Сава никада није успео до краја да се опорави од овог ударца.

1905. године у Москви су почеле да се шире гласине о томе да је Морозов полудео. Олсуфјев је записао да је после штрајка свог пријатеља затекао у стању потпуне потиштености и пометености. У априлу исте године, на инсистирање његове жене и мајке, сазван је конзилијум лекара, који су закључили да је код Саве уочљиво „тешко опште нервно растројство, које се испољава с једне стране у прекомерном узбуђењу, узнемирености и несаници, а са друге у клонулости, наступима туге и сличном“.

Али не би се могло рећи да је био тешко болестан. Наставио је да обавља дужност директора мануфактуре и успешно завршавао своје обавезе. Због ових недоследности појавила се верзија према којој је Морозов помоћу наводне болести покушао да се отараси бољшевика, који су наставили од њега да изнуђују новац и да му прете. Ова верзија није без основа, јер је Горки писао другу из партије: „Ако имате било какве вести о Леониду,  оцу и уопште Московљанима, пренесите их усмено или писмено, а иначе се веома бринем... Страхујем за оца – у нашим временима размирица много ли је потребно да човеку разбију лобању?“ Бољшевици су „оцем“ називали Морозова. Неколико дана после лекарског конзилијума, трговац је са женом отпутовао у иностранство, према званичном објашњењу, како би поправио здравље.

Морозов је у иностранству провео мање од месец дана. 13. маја је пуцао себи у главу у соби хотела у Кану. Према сведочењу ближњих, тога дана трговац је био одлично расположен, предложио је жени да наредног дана оду у Монте Карло, тражио је за ручак јагоде са шлагом, бавио се плановима за будућност и, судећи по свему, није размишљао о скорој смрти. Око четири поподне Морозовљева жена је чула пуцањ и, утрчавши у собу, према њеном сведочењу, видела мушкарца који је побегао кроз прозор. Остала је само порука „Молим, никога не кривите за моју смрт“ без датума и потписа. Истрага је његову смрт прогласила за самоубиство. Рођаци и пријатељи трговца нису се слагали са истрагом, сматрајући да је Морозов био жртва бољшевика.

Наиме, 1904. године он је осигурао свој живот на 100 хиљада рубаља и полису ставио на име Марије Андрејеве. Сто хиљада рубаља за бољшевике је била веома значајна сума.

Марија Андрејева је добила новац од осигурања, од чега је 60 хиљада дала партији бољшевика. На Савиној сахрани ни она ни Горки нису се појавили.