Оваква употреба заменице назива се Pluralis majestatis (у преводу са латинског – „владарска множина“). Овај обичај порекло има у религијским списима. У Танаху (хебрејским светим списима) Божје име се користи у множини што указује на његову свемоћ. У множини о себи говоре и обраћају се једни другима и људи блиски владару: „И рече Авесалом Ахитофелу: дајте нам савет шта да чинимо“.
У случају са владарима земаља смисао „владарске множине“ је у томе да они не представљају само себе, него и народ на чијем се челу налазе.
Први владар Русије који је у званичној титули почео да употребљава множину био је велики кнез Московски Василије III, отац Ивана Грозног. Његова титула је почињала овако: „Божјим благословом, ми, велики господар Василије...“
Његов син Иван Грозни је у приватној преписци (на пример, са кнезом Андрејем Курбским) смењивао „ми“ и „ја“, говорећи о себи у једнини у најемотивнијим деловима својих писама. У своју званичну титулу притом није укључивао Pluralis majestatis. Почев од Алексеја Михајловича, владарска множина је коришћена у свим званичним титулама владара све до Николаја II.
Према популарном веровању, наводно су цареви у Русији „ми“ почели да користе откако су од 1682. до 1689. године на трону заједно била браћа по оцу Иван и Петар Алексејевич.
Иван V и Петар I на трону
Василиј ВерешчагинИван и Петар су заиста потписивали званична документа у којима се спомињу истовремено, на пример, путну повељу за високог чиновника Фјодора Головина од 20. јануара 1685. године („Од царева и великих кнежева Ивана Алексејевича, Петра Алексејевича целе Велике и Мале и Беле Русије самодржаца“). Али оваква множина је у руском језику већ постојала. Владари су је користили како пре, тако и после Ивана и Петра.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
