Оваква употреба заменице назива се Pluralis majestatis (у преводу са латинског – „владарска множина“). Овај обичај порекло има у религијским списима. У Танаху (хебрејским светим списима) Божје име се користи у множини што указује на његову свемоћ. У множини о себи говоре и обраћају се једни другима и људи блиски владару: „И рече Авесалом Ахитофелу: дајте нам савет шта да чинимо“.
У случају са владарима земаља смисао „владарске множине“ је у томе да они не представљају само себе, него и народ на чијем се челу налазе.
Први владар Русије који је у званичној титули почео да употребљава множину био је велики кнез Московски Василије III, отац Ивана Грозног. Његова титула је почињала овако: „Божјим благословом, ми, велики господар Василије...“
Његов син Иван Грозни је у приватној преписци (на пример, са кнезом Андрејем Курбским) смењивао „ми“ и „ја“, говорећи о себи у једнини у најемотивнијим деловима својих писама. У своју званичну титулу притом није укључивао Pluralis majestatis. Почев од Алексеја Михајловича, владарска множина је коришћена у свим званичним титулама владара све до Николаја II.
Према популарном веровању, наводно су цареви у Русији „ми“ почели да користе откако су од 1682. до 1689. године на трону заједно била браћа по оцу Иван и Петар Алексејевич.
Василиј Верешчагин
Иван и Петар су заиста потписивали званична документа у којима се спомињу истовремено, на пример, путну повељу за високог чиновника Фјодора Головина од 20. јануара 1685. године („Од царева и великих кнежева Ивана Алексејевича, Петра Алексејевича целе Велике и Мале и Беле Русије самодржаца“). Али оваква множина је у руском језику већ постојала. Владари су је користили како пре, тако и после Ивана и Петра.
Јавно власништво