Скитнице: Како је функционисао „живи интернет“ у Старој Русији

Христос је рекао својим ученицима: „Напустите све и пођите за мном“. Од XI века многи Руси су се буквално одазвали на овај позив. Они су одлазили у Свету земљу да се поклоне највећим светињама и да се науче благочестивости. А кући су доносили грану палме, најједноставнији знак тога да су били у Јерусалиму. Од речи „палма“ потекла је и руска реч „паломник“ (ходочасник). Ходочасници до светих места били су прве руске скитнице.

Људи нису странствовали само из религијских разлога. У Русији је од давнина владала велика покретљивост народа. А када је цар почео да уводи кметство и војну обавезу, појавило се много људи који су као одговор на ово „увођење реда“ напуштали све и одлазили буквално куда их очи воде и ноге носе.

Историчар Сергеј Пушкарјов је записао: „у Московској држави било је још много слободних, шетајућих људи', који нису били у поседничкој зависности и нису били уписани у царским општинама“. Како објашњава Пушкарјов, то су била деца духовних лица која нису кренула у свештенике, деца државних службеника која нису ступила у службу, деца сељака која нису имала своју земљу, најамни радници, скомороси, просјаци и бескућници. 

Василиј Перов - „Скитница“

Третјаковска галерија

Зашто су у Русији били поштовани просјаци и скитнице?

Убоги ходочасници у Русији су се поштовали као народни светитељи. Подвиг „скитања“ или странствовање био је близак подвигу јуродства („лудости Христа ради“).

У речнику Брокхауза и Јефрона истиче се постојање „посебног типа просјака који се веома разликује од западноевропских просјака. Западни просјак је у огромној већини случајева интелектуално, морално и материјално сиромашан; код нас је просјак, особито у стара времена, понекад био искусан човек, persona grata у свакој кући у коју је улазио, занимљив и неисцрпан приповедач који уме да говори о свему што је видео“. „Лутајући просјак-проповедник, који Христово учење не поткрепљује богословским цитатима, него својом грубом одећом. Такав лик био је близак и разумљив обичном народу“, пише филозоф који је истраживао подвиг странствовања Данил Дорофејев.

Притом су од древних времена скитнице обављале улогу неке врсте новина које говоре, „живог интернета“. Управо су ходочасници и богомољци могли неписменом становништву које не чита књиге да пренесу вести о новим црквеним реформама, одржаним саборима и постављању архијереја. Осим тога, од скитница је често тражено да се помоле за неког на светим местима која посећује, да запале свећу, наруче молитву за помен душе, или да просто однесу писмо у далеке крајеве које човек сам никада неће посетити.

Василиј Перов - „Скитница“, 1859.

Саратовски ликовни музеј „А.Н. Радишчев“

Преко скитница многи људи (од уважених монаха и црквених архијереја до обичних сељака) су се дописивали, често користећи шифре. Нису морали да се брину да ће таква порука бити успут одузета, јер у сивој маси идентичних скитница, у њиховим исцепаним торбама нико не би могао да нађе скривено писамце. А оно је често било написано тајним писмом, које се називало „тарабарска грамота“ и било врло популарно међу руским свештенством. Преко скитница се са својим тајним поштоваоцима дописивао и тајанствени сибирски „старац“  Фјодор Кузмич тако да тајна полиција није пресрела ниједно његово писмо. 

Какви су били различити руски просјаци и скитнице?

„Путујући калика“

Тако су се у почетку у Русији називале скитнице. Реч „калика“ потиче из староруског језика, може бити како мушког, тако и женског рода. Владимир Даљ објашњава: „Калика је у песмама и предањима ходочасник, скитница; путујући, лутајући просјак који је богатир у смирењу, убогости и богоугодним делима“. Додајмо да се просјак овде схвата као богатир или јунак, али да није, наравно, сваки просјак био богатир. У XIX веку „калике“ су били сиромаси који су певали духовне стихове, песме и псалме. Сличност са руском речју „калека“ у значењу богаљ објашњава се тиме што обе речи вероватно потичу од туркијског kalak у значењу „обогаљен“.

Иларион Прјанишњиков - „Калике“

Третјаковска галерија

Калике су путовале у групама. Имали су своју организацију. У речнику Брокхауза описана је једна таква „дружина“ из Минске губерније. На њеном челу био је атаман који је био слеп. Како би неко могао да се назове истинским просјаком требало је да проведе 6 година као ученик, плаћајући годишње 60 копејака (за сиротињску свећу), и након тога да положи испит у познавању молитви, стихова и песама, као и специфичног језика просјака.

Дружина је чак имала благајника, као и „стотинике“ и „десетнике“ (што су називи старих руских војних чинова). Одлуке у дружини доносиле су се на заједничким састанцима, где су се бирале све главешине и кажњавали они који су прекршили правила.

Лутајући приповедачи и музичари 

Међу „каликама“ су се издвајали усамљени слепци-приповедачи који су често ишли у пратњи једног водича. Они су сакупљали прилоге певајући духовне химне, декламујући псалме, понекад пратећи себе на неком музичком инструменту као што је „лира са точком“, руске гусле (сродне цитри) или домра (жичани инструмент налик на балалајку). Слепи старци-приповедачи некад су живели и у царским одајама. У Александровој тврђави овакви старци су приповедали приче Ивану Грозном пред спавање. Скитнице женске и мушке које су знале много прича и разних новости увек су били пожељни гости у женској половини царских дворова у XVII веку, где су за њих у приземљу биле постављене посебне трпезе и места за спавање.

Михаил Нестеров - „Путници“, 1922.

Приватна колекција

Приповедачи су били врло слични скоморосима, путујућим забављачима и музичарима, с тим што је активност скомороха власт забрањивала, а њих прогонила, па их крајем XVII века готово није ни преостало у Русији. Али све до тада без путујућих музичара нису могле да се замисле ниједна свадба ни сахрана, а Иван Грозни је у младости, према неким изворима, такође уживао у плесовима са скоморосима. Групе скомороха су биле организоване скоро исто као групе професионалних просјака. 

„Прошаци“ и сакупљачи

„Уделите, православци, за цркву Божију, за камено здање!“ – овакав позив стотинама година је одзвањао на руским улицама и трговима. То је био „прошак“, сакупљач милостиње за потребе цркве. Важно је истаћи да је он просио управо за потребе цркве, а не за своје сопствене потребе.

Иља Рјепин - „Крсни ход у Курској губернији“

Третјаковска галерија

Ево како је „прошака“ описао историчар странствовања Сергеј Максимов: „модри или црни капут градског кроја, чврсто и високо подвезан на свечани начин, претендујући на углед и достојанство. Прошак је готово увек старији човек, обавезно са књигом умотаном у црну крпу од тафта са нашивеном украсном траком у облику крста. На књизи леже бакарни новчићи. Књига је повезана врпцом. Врпца је запечаћена државним црвеним печатом и на последњој страни књиге налази се потврда неке црквене управе.“

„На местима где се окупљају имућни, у трговачким градовим и саборним црквама, могу се видети на десетине ових људи који стоје у другим редовима“, пише Максимов. Међу њима је било много монахиња које су ишле у пратњи две искушенице, као и монаха који су увек ишли сами.

Усамљене скитнице

„Спознао сам своје грехе, покајао се, исповедио, ослободио све кметове који су ми служили и заклео се да ћу се читавог живота мучити разним пословима и сакрити се под ликом просјака... И ево већ 15 година како лутам по Сибиру. Понекад сам радио код сељака послове које сам могао, понекад сам просио у име Христа да се прехраним. Ах! И поред свих одрицања какво сам блаженство, какву срећу и мир савести осетио“. 

Иван Крамској - „Посматрач“, 1876.

Музеј руске уметности у Кијеву

Ово су речи неког племенитог кнеза који је постао скитница. Њих наводи безимени аутор књиге „Отворена приповедања скитнице његовом духовним оцу“, веома популарне у Русији у XIX веку. Управо овакве скитнице уживале су највеће поштовање у Русији, људи који су свесно напустили ранији живот како би се посветили лутању. Сликар Василиј Перов је описао Христофора Барског, једног од таквих скитница. „Високог раста, али већ погрбљен, као највиша грана високе смреке када је усред благе зиме покрије паперјаст снег. Брада му није била тако бела као кнежева, него пре сива, подсећајући на боју старог сребра, али исто тако подшишана; очи тужне као покривене црним велом или временом дуге патње... Уместо огртача на њему је висио широки окрпљени сељачки кафтан боје ражаног хлеба, опасан уским појасом са бакарном копчом... И упркос таквом неугледном оделу, на читавој старчевој фигури, посебно на његовом лицу, било је нечег што је одударало од његове одеће и положаја“.

Антон Чехов је записао о таквим људима: „ако замислимо читаву руску земљу, какво је мноштво тих скитница, који тражећи нешто боље, сада ходају главним и сеоским путевима или очекујући зору дремају у свратиштима, гостионицама, крчмама, на трави под небом.“

Народ је са задовољством сретао такве скитнице, јер се дивио њиховој слободи, познавању света и људи. У њима су, осим појединачне личности, видели архетипски лик Скитнице. „Странствовање  је у Русији било народна религија, а скитнице народни светитељи; они су били слободни од власти – религијске и државне – били су блиски народу, јер се нису одвајали од њега, стално су му били пред очима... Свако је у принципу себи остављао могућност да се прикључи тим идеалима и да чак и сам постане скитница“, пише Дорофејев.

Скитнице-бескућници

Иља Рјепин - „Жене скитнице“, 1878.

Третјаковска галерија

„... Гомила народа је похрлила ка њему [свештенику], тражећи благослов и питајући за савет и помоћ. Биле су ту жене скитнице, увек на путу од једног светог места до другог, од једног старца до другог, пуне страхопоштовања пред сваком светињом и сваким старцем. Били су ту мушкарци скитнице, већим делом из редова бивших војника, који су се одвикли од живота на једном месту, сиромашни и већим делом пијани старци, који су се вукли од једног до другог манастира како би се прехранили“.

Препоручујемо

Ко су били јуродиви и зашто су их руски цареви толико волели?

Тако је типичне скитнице описао Лав Толстој у приповеци „Отац Сергије“. Нису све скитнице били истински верници нити су сви водили богоугодан живот. Судбина би на пут понекад истерала и сасвим обичне људе, за које је просјачење био једини начин да се прехране. Управо они су чинили огромну сиву масу луталица којих је било на стотине и хиљаде на свим светим местима.

До почетка XX века, када је у Русији већ заживела железница и појавиле се раније незамисливе могућности за кретање становништва, скитнице које су пешачиле земљом већ су почеле да нестају. Цар Николај II и његова породица су радо сретали скитнице као што су Василије Босоноги и Параскева Саратовска, али ови људи, широко познати и са гомилом поштовалаца, већ су били далеко од идеала странствовања за које је пре свега била карактеристична анонимност скитнице. Осим тога, интересовање царског пара за њих је престало одмах након рођења дуго прижељкиваног наследника.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!