Ови амерички председници су радили у Русији!

Џон Квинси Адамс, 6. председник САД, радио у Русији од 1809. до 1814. године

Адамс Млађи је први пут посетио Русију када му је било 14 година. Било је то 1781. године, када је у својству секретара пратио Франсиса Дејна, првог америчког изасланика у Санкт Петербургу, који тада није успео да преда царици Катарини II своје акредитивно писмо.

Други пут је Џон Квинси дошао у Русију 1809. године као званични дипломатски представник САД у Русији. Постао је први „опуномоћени изасланик“ у Санкт Петербургу. У преписци са својом мајком он се жалио на високе трошкове живота у руској престоници.

„Ви сте упознати са потешкоћама и трошковима свакодневног живота америчког министра у другим деловима Европе. Они су свуда велики, али овде су већи негдо било где другде. И даље смо смештени у крчми, која је веома скупа. Посете двору су честе и обавезне, обично два пута дневно – ујутру на пријему и увече на балу и вечери. Ништа од гардеробе коју сам понео није одговарало за појављивање у таквом друштву. Женске хаљине су далеко скупље од одела за мушкарце, а мора их бити више, за разне прилике. Број слугу које треба издржавати је најмање три пута већи од онога што је потребно на другим местима, а клима је таква да су трошкови за одело свакога од њих нешто што није познато у јужнијим крајевима“, – написао је он у фебруару 1810. године.

Адамс је радио у Русији до 1814. године. Његов мандат се поклопио са периодом Наполеонових ратова, и задатак овог америчког дипломате је био да издејствује максималне трговинске повластице за своју земљу. Потешкоће су постојале због чињенице да се Америка налазила у конфронтацији са Енглеском, тадашњом савезницом Русије. Међутим, Адамс је брзо изградио добар лични однос са царем Александром I. Они су чак шетали заједно обалом Неве.

Џон и његова супруга Луиза добили су 1811. ћерку Луизу Кетрин. Нажалост, девојчица је умрла након годину дана и постала прва држављанка САД сахрањена у Русији.

На молбу Ноа Вебстера, аутора речника, Адамс му је слао књиге о руској граматици и речничком саставу руског језика. То је био почетак проучавања руског језика и културе у САД.

Џејмс Бјукенан, 15. председник САД, радио у Русији од 1932. до 1934. године

Захваљујући Бјукенану је 1832. године потписан Руско-амерички споразум о трговини и пловидби. Документ је предвиђао заједничка међусобна трговинска права и обезбеђивао услове са највећим повластицама у трговини.

Иако му је период службе био кратак, Бјукенан је успео да склопи везе у Петербургу и да стекне наклоност цара Николаја I.

„Цар је идеал владара у Русији, и по мом мишљењу он је способнији и честитији човек од свих оних који га окружују. Ласкам самоме себи надом да се позитивна промена догодила у његовом односу према Сједињеним Државама од мог доласка овде. Мада, у почетку су ме потпуно занемаривали“, писао је он својој сестри. „Шта год ми мислили о његовој политици, овде се сви слажу да у приватним односима његов карактер представља пример за целу империју. Као муж, отац, брат и пријатељ он је узор свим својим поданицима“.

Када је дипломата напустио Санкт Петербург, Николај I је замолио да пренесу председнику Џексону да нови амерички амбасадор буде „исти као Бјукенан“.

Херберт Кларк Хувер, 31. председник САД, радио у Русији као предузетник од 1909. до 1913. године, помагао у борби против масовне глади 1921-1923.

Хувер, по образовању рударски инжењер, радио је у Русији од 1909. године. У Киштиму на Уралу купио је предузећа од наследника јужноуралског трговца Расторгујева и отворио Киштимско акционарско друштво рударских предузећа. Бавио се и финансијском реорганизацијом и модернизацијом производње.

„Тај успех у Киштиму био је важне импликације. До тада су руском индустријом често доминирали немачки и британски извођачи. Руси су увек били сумњичави према њима јер су се плашили политичких последица и били огорчени због супериорности њихових званичника. А такав осећај нису имали према Американцима. Руски инжењери су били најспособнији стручњаци у области технике, али нису били вешти у административним пословима. Са Американцима су се слагали јер је међу њима постојало неко инстинктивно пријатељство“, – написао је Хувер у својим мемоарима.

Пошто је брзо стекао ауторитет у Киштиму, Хувер је позван да руководи индустријализацијом налазишта у Алтајским планинама. По његовом мишљењу, то је било највеће и најбогатије рудно налазиште на свету. Амерички инжењери су радили у њему до револуције 1917. године.

Хувер је напустио Русију 1913. године. „Да није било Првог светског рата, имао бих највећи инжењерски хонорар који је човек икада видео“, – присећао се он свог рада у Русији, где је такође био и на челу неколико рударских и нафтних компанија.

САД су 1917. године прекинуле дипломатске односе са бољшевичком владом. Па ипак, када је 1921. године у Совјетској Русији почела масовна глад, Хувер је, већ као министар трговине САД и шеф Америчке администрације за помоћ, слао хуманитарну помоћ овој земљи, упркос изузетно негативном ставу према бољшевизму.

У оквиру ове хуманитарне мисије бесплатну помоћ је добило 20 милиона становника Совјетске Русије. Достављане су храна и обућа, пољопривредна механизација и семе, отваране су болнице и амбуланте.

За време Хуверовог председничког мандата САД су активно развијале трговачке односе са СССР-ом. Уз америчку помоћ је 1932. године пуштена у рад фабрика аутомобила у Нижњем Новгороду, а такође металуршки комбинат у Новокузњецку.