Како су руски цареви славили рођење детета?

Као и обичан сељак, цар се, када би сазнао да му је жена трудна, надао да ће добити наследника. За цара је било посебно важно да се наследна власт која се у Русији предавала по мушкој линији не прекине. Многи цареви су као прво дете добијали девојчице. Али рађање две девојчице у низу, као што се догодило Михаилу Фјодоровичу и царици Јевдокији Лукјановој, било је већ повод за непријатне гласине и сплетке на двору.

Наравно, и девојчице су у царској породици биле жељена деца. Поводом њиховог рођења приређивано је исто толико прослава и свечаности као и у случају рођења наследника, можда нешто мање раскошних.

Како је протицао порођај?

Царичина трудноћа се сматрала за свето стање. У то време са њом нико није разговарао и нико је није виђао. Царицу је посебно требало сачувати од урока. Осим тога, за њу су служене молебани, у њене одаје су се доносиле чудотворне иконе, у њено име делила милостиња.

Када би постало јасно да ће ускоро наступити порођај, царица би у своје одаје позвала најужи круг бољарки. Пред њима би се појавила седећи у лепо сређеној постељи. Након тога више нико није могао да је види све до рођења детета. Цар је за то време посећивао редом све светиње Кремља: Успенски, Архангељски, Благовешченски храм, Чудов и Вознесенски манастир.

Сам порођај је очигледно био интимно дешавање. Једина особа која је записала нешто о царичином порођају био је чиновник Григориј Котошихин  (1630-1677), који је познавао свакодневицу царског двора: „Царица одлази у купаоницу, а с њом бабица и још неколико жена; а чим се дете роди... шаље се по духовника да породиљи и новорођенчету, бабици и другим присутним женама прочита молитву и детету да име; и чим духовник прочита молитву у купаоницу улази цар да види новорођенче, а док не прочита молитву, у купаоницу не улази и из ње не излази нико.“

Како се објављивало рођење царевића или царевне

Чим се дете роди, свуда по Москви разлеже се звон црквених звона, а у Успенском храму служи се свечана литургија. Из дворца јуре гласници који радосну вест саопштавају игуманима најцењенијих манастира, женама и породицама најугледнијих бољара. А широм земље се шаљу „молитвене посланице“. Оне се јавно читају у црквама након чега се у свим градовима служи молебан. После тога се име новорођеног царевића или царевне спомиње на свим црквеним службама заједно са именима свих осталих чланова царске породице.  

Цар је после рођења детета обилно делио милостињу и, као и на дан царске свадбе, а посебно сахране, проглашавао велико помиловање за све оне који су осуђени за тешке злочине. Такође је цар у доба радости рођацима своје жене обично додељивао висока звања. На пример, одмах после рођења царевића Петра Алексејевича његов деда Кирил Наришкин и царичин старатељ Артамон Матвејев постали су нека врста министара („окољничиј“).

Сви обреди везани за рођење записивали су се у званичан документ – „чин рођења“. Нажалост, пише историчарка Маргарита Ракитина, ниједан такав документ није у потпуности сачуван. Постоји само прва страница из „чина рођења“ царевне Феодоре Алексејевне 1649. године.

Шта се догађало после рођења царевића

Три-четири дана после рођења приређивала се свечана трпеза. Она је била препуна слаткиша и посластица. Чак и код сељака је било уобичајено да се поводом рођења детета пије чај са колачима. Код царева су посластице биле знак посебне милости цара према дворанима, јер је шећер био веома скуп и слатки десерти нису сервирани чак ни на обичним царским гозбама.

На свечаној трпези поводом рођења Петра Алексејевича налазило се:

„Велика шећерна ковришка (врста пецива – прим. прев.) у облику грба Московске државе,

велика глава шећера у бојама тешка два пуда и 20 фунти (око 40 килограма шећера“ – прим. ур.),

велики орао од куваног шећера бели,

други велики орао од куваног шећера црвени са царском куглом, сваки тежак по један и по пуд (24 килограма),

лабуд од куваног шећера тежак 2 пуда (32 килограма),

патка од куваног шећера тешка 10 фунти (4 килограма),

голуб од куваног шећера тежак 8 фунти,

град Кремљ од куваног шећера са коњаницима и пешацима,

велика кула са орлом,

средња кула са орлом,

четвороугаони град са топовима...“

Тога дана слаткише је добијала и сиротиња, за коју су у Кремљу на улици били постављени специјални столови.

Поводом крштења детета такође се приређивала „крсна трпеза“ на коју су званице доносиле, а остали угледни људи слали, огроман број поклона. Изабрани гости су добијали „узвратни дар“ од царске породице који је по правилу био знатно вреднији од поклона које је добијао цар.

Притом је присуство на „крсној трпези“ било обавезно за многе дворане. У случају да неко од њих није могао да присуствује због болести, храна и вино су му се односили кући, а онај који би однео је морао да пази да се болесник обавезно почасти и испије мало вина – тако се строго поштовао ритуал у царској породици.

За свако новорођенче у царској породици такође се правила „мерна икона“ са приказом светитеља чије име дете носи, украшена драгоценом ризом. Ова икона се чувала у личним одајама царевића и царевни. Величина ове икона требало је тачно да одговара „дужини и ширини“ новорођенчета. На пример, „мерна“ икона Алексеја Михајловича из Музеја московског Кремља показује каквог је јуначког стаса при рођењу био отац Петра Великог: 57 пута 19 центиметара! Док је сам Петар на рођењу био знатно ситнији, дуг 49,5 центиметара. Мерна икона је пратила свог власника читавог живота, а после његове смрти је полагана у гробницу у Архангељској цркви.

Важно питање после рођења царевића и царевне био је одабир дојиље. Нису пронађени документи који описују како се то радило. Међутим, јасно је да је дојиља могла бити како племићког рода, тако и обична грађанка или сељанка.

Григориј Котошихин сведочи: „За васпитање царевића или царевне бира се... жена добра и чиста, која има слатко млеко, и здрава је, и та жена живи код царице на Врху (у царичиним одајама – прим.ур.) током годину дана.“

Заправо је дојење могло трајати од годину до две године дана. Након тога дојиља је напуштала „царичин Врх“, али никада није губила везу с њим. Као прво, сама дојиља и сви њени рођаци до краја живота су били ослобођени пореза и данка. Њен муж и деца су добијали дужности са добром платом. А сама дојиља царског детета је најчешће добијала другу дужност при двору, на пример, као дадиља или слушкиња.

А ако би се догодило да она пожели да се врати обичном животу, ипак је сваке године добијала поклоне из двора на дан дететовог небеског заштитника.