Немачки Вермахт је прешао на територију СССР-а 22. јуна 1941. године. Истовремено се на Далеком истоку друга војска спремала да пређе совјетску границу – јапанска.
Као савезници у Антикоминтернском и Тројном пакту, Берлин и Токио су планирали да што пре поразе совјетске оружане снаге и међу собом поделе огромну земљу. За јапански блицкриг све је било спремно, али до њега ипак није дошло. Због чега?
Јапанци су још 1918. године озбиљно почели да размишљају о томе да од Русије преузму Сибир и Далеки исток. Грађански рат који је избио на рушевинама некадашње империје пружио им је одличну прилику да знатно прошире границе своје државе.
До 1920. године јапанске снаге у Русији бројиле су сто хиљада људи. Међутим, суочени са снажним партизанским покретом и дипломатским притисцима западних сила, они су били принуђени да се повуку.
Неуспех „Сибирске експедиције“ ипак није навео Токио да заборави на своје амбиције. Током двадесетих година у генералштабу Копнене војске Императорског Јапана интензивно се радило на плановима против Совјетског Савеза.
„Јапан треба да се прошири макар до Бајкалског језера, далекоисточне провинције које освоји треба да посматра као део сопствене империје и тамо да оснује војна насеља на дуги низ година“, сматрао је 1931. године војни аташе јапанске амбасаде у Москви потпуковник Касахара Јукио.
Након освајања североисточног дела Кине (Манџурије) Јапанци су добили значајан мостобран за напад на СССР. Тада је одмах почела изградња војних аеродрома и железничких пруга које воде до совјетске границе, а војска стационирана у региону почела је обуку за вођење борбених дејстава против Црвене армије.
Јапанско-кинески рат избио је 1937. године и Совјетски Савез је почео да пружа војну помоћ влади Чанг Кај Шека. То је изазвало крајње незадовољство Токија. Учестале су провокације јапанске војске и нарушавање граница СССР-а, што је на крају довело до оружаног сукоба.
На лето 1938. године стране су се сукобиле у локалном пограничном конфликту код језера Хасан, у којем је Црвена армија протерала јапанску војску са совјетске територије. Али знатно јачи ударац за „Земљу излазећег сунца“ био је пораз њених оружаних снага у борбама на реци Халхин Гол на територији Монголије на пролеће-јесен 1939. године.
Маршал Георгиј Жуков у својим „Сећањима и размишљањима“ овако је описао једну епизоду из тог сукоба: „Јапанци су се очајнички бранили од наших напада. Али застрашујућа лавина тенкова, оклопних возила и пешадије све даље и даље је напредовала, ломећи и уништавајући све што би доспело под гусенице тенкова, паљбу артиљерије, удар пешадије. Јапанци су сву своју авијацију слали против наших снага које су их нападале, али њу је дочекивала наша авијација. Борба се несмањеном жестином наставила током читаве ноћи. Ујутро су Јапанци, након што су им током ноћи пристигле нове снаге, покушали да пређу у офанзиву, али тај покушај је брзо осујећен.“
Испоставило се да је Црвена армија борбено способнија него што је то претпостављало војнополитичко руководство Јапана. Империја, ипак, није планирала да одустане од планова будућег рата против СССР-а, али након тога је почела да дејствује опрезније и предострожније.
Управо опрез и предострожност навели су Токио да 13. априла 1941. године склопи споразум о неутралности са Москвом. Јапанци су знали за напад који је Вермахт припремао против СССР-а, али нису журили да се од првог дана прикључе конфликту. Како се наводило у „Тајном дневнику рата“ јапанског генералштаба, споразум „нам пружа додатно време за доношење самосталне одлуке о почетку рата против Совјета“.
После почетка борбених дејстава између Совјетског Савеза и нацистичке Немачке у јуну 1941. године Јапанци су почели пажљиво да прате ситуацију на фронтовима и да чекају тренутак за напад. „Напад треба да се догоди када Совјетски Савез, налик на зрелу урму, буде спреман да падне на земљу“, изјавио је министар војске Тодзио Хидеки на једном састанку владе.
Цар Хирохито је 7. јула 1941. године одобрио план генералштаба за напад на СССР под називом „Кантокуен“ („Посебно маневри Квантуншке армије“). Према овом плану, формација од 850 хиљада војника концентрисана у Манџурији и Кореји требало је да продре на територију Совјетског Савеза из неколико праваца и освоји Владивосток, Хабаровск, Петропавловск-Камчатски, потуче Монголску Народну Републику, која је била савезница комуниста, и стигне до источне обале Бајкалског језера.
Немци су непрекидно позивали Токио да што пре узме учешће у планираној подели обореног дива. Међутим, сећајући се горких лекција са Халхин-Гола, Јапанци су одлагали тај час и чекали да овај див заиста буде оборен.
Док је чекала, империја није седела скрштених руку. Обавештајне службе су интензивно прикупљале информације о бројчаном стању Црвене армије на Далеком истоку, о местима њеног стационирања, ратном потенцијалу и кретању унутар земље. Ове информације су без одлагања прослеђиване Немцима.
На совјетску територију редовно су упућивани диверзанти, укључујући руске емигранте из бригаде „Асано“. Државну границу у то доба стално су нарушавали борбени и извиђачки авиони или чак читаве јединице јапанске војске.
Прво забрињавајуће упозорење за Јапан била је Смоленска битка у јулу-августу 1941. године. Услед жестоког отпора Црвене армије немачки блицкриг је почео значајно да шлајфује.
Важно је било и то што бројчано стање совјетских снага на Далеком истоку не само да се држало на високом нивоу (око 500 хиљада људи), него је непрекидно расло. У вези са катастрофалним стањем на западу део јединица је упућен у рат против Немаца, али дефицит војника брзо је надокнађен на рачун мобилизације локалног становништва.
Тако да је моменат напада првобитно планиран за 10. август непрекидно померан. Још није почела ни битка за Москву, а Токио је већ закључио да операцију треба одложити.
Уместо похода на север одлучили су се за рат против САД и Велике Британије, офанзиву на југоисточну Азију и освајање холандске Источне Индије, која је сама годишње давала 20 пута више нафте од свих територија под јапанском контролом заједно. У случају изненадног пораза СССР-а део Квантуншке армије у Манџурији држан је у стању борбене готовости.
Након што је Вермахт поражен код Москве и Стаљинграда вера Јапанаца у пораз СССР-а је поколебана. После неуспеха немачке окупације „Цитадела“ на Курској превлаци на лето 1943. године она је дефинитивно ишчезла.
Када је постала свесна да се ближи пораз Сила Осовине јапанска империја је потпуно променила курс своје спољне политике према Совјетском Савезу. Покушавала је да поправи односе са северним суседом и на јесен 1943. године чак понудила своје услуге посредовања у склапању мира између Москве и Берлина, које су одбијене.
Јапанци су дефинитивно заборавили на своје офанзивне планове и почели да се припремају за могући совјетски напад. И што се више Црвена армија приближавала Берлину, ова опасност је била извеснија.
Током конференције савезника у Јалти у фебруару 1945. године Стаљин је обећао Рузвелту и Черчилу да ће Совјетски Савез два-три месеца после капитулације Немачке ући у рат против Јапана.
У априлу исте године СССР је поништио пакт о неутралности са „Земљом излазећег сунца“. Могућност да се договор раскине годину дана пре његовог истека била је предвиђена чланом 3. споразума.
Као разлог за овај поступак совјетска страна је навела да су Јапанци помагали Немачкој током читавог рата против СССР-а и да настављају да ратују против савезника Москве – САД и Велике Британије. У таквим околностима продужетак споразума губи смисао.
Совјетски Савез је 9. августа 1945. године објавио рат Јапану, а истог дана његова војска је ушла на територију Манџурије. За само десет дана она је потпуно разбила Квантуншку армију, од које су Совјети некада толико страховали.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
