Све до педесетих година прошлог века историчари су веровали да су храм Покрова Пресвете Богородице на Рову (познатији као храм Василија Блаженог) саградила двојица неимара - Постник (или у неким документима Посник) и Барма. Испоставило се да је та претпоставка погрешна и да је, по свему судећи, последица грешке преписивача.
У часопису „Совјетска археологија“ казањски историчар Николај Калинин је 1957. године навео документ на којем се заснива овај распрострањени мит. У рукописном зборнику предања, написаном крајем XVII и почетком XVIII века од различитих писара, налази се „Повест о преносу чудотворне иконе Николаја Чудотворца“. То је икона коју је цар Иван даривао новоизграђеној цркви 1556. године. У том тексту (који је, напоменимо, написала непозната особа незнано кад) налази се део о томе да је цар „сместио... цркву камену у близини моста Флоровске (данас Спаске – прим. ур.) капије Кремља над ровом. А затим му је бог даровао двојицу руских мајстора, по реклу Постника и Барму, који беху премудри и вични таквом чудесном послу“.
Николај Калинин тумачи да израз („по реклу“) који се користи да означи имена неимара указује на то да се ради о надимцима. Овај израз се, наиме, у староруским споменицима појављује испред човековог надимка, а не испред његовог имена. То значи да је у запису вероватно дошло до неке грешке. Притом је познато да је Постник сасвим извесно име, јер се више пута среће и у другим документима, као и да се ради о неимару.
Неимару Постнику Јаковљеву је 1555. године поверена изградња Казањског кремља. Према царском указу од 15. децембра 1555. године, он је упућен у Новгород код локалних начелника Фјодора Јеремејева и Кезарина Дубросавског. Цар је разним чиновницима наредио „да неимар цркава и тврђава Постник Јаковљев треба уз њихову помоћ до пролећа у Казању изградњу новог каменог Казања да започне, изабравши двеста псковских градитеља, каменорезаца и каменоломаца колико је потребно“.
Поред тога, постоји још један текст о изградњи цркве Покрова на Рову пола века старији од текста у којем се спомињу „двојица руских мајстора по имену Постник и Барма“. То је „Руски Летописац од почетка Руске земље до доласка на престо цара Алексеја Михајловича“ из прве половине XVII века: „Исте године (1560) по налогу цара и господара и великог кнеза Ивана започета је изградња заветне цркве коју је обећао изградити после освајања Казања, посвећене Тројици и Покрову са седам додатних олтара, која се зове 'на рову', а мајстор је био Барма са друговима“. Овде је, како видимо, Барма наведен као једини неимар.
Све указује на то да су Постник и Барма једна особа. Откуд то знамо? У рукописној верзији „Судебника“ (руског законика тог доба) из 1550. године налази се следећи запис: „Судебник стрјапчија Соловецког манастира и московског службеника Дружине сина Таруте сина Посника под надимком Барма добио је Иван Максимов, вологодски цариник 7141. године“. Што значи да је 7141. године од стварања света (1633. година по Христу) чиновник соловецког манастира и московски службеник Дружина дао Ивану Максимову овај примерак Судебника. Дружина наводи да је он син Таруте, који је био син Посника са надимком Барма. Историчар Николај Калинин претпоставља да се ради управо о неимару цркве и да Дружина с разлогом наводи чији је унук.
То је сасвим логично, јер је унук Постника Барме заузимао у друштву доста висок положај. Он је, наиме, био „стрјапчиј“, односно представник у московским судовима и министарствима, Соловецког манастира који је поседовао огромне површине земље, што је била дужност уважена, која доноси високе приходе, а осим тога је био и службеник московског цара (цивилни или војни). Свеукупност наведених чињеница указује да су Постник и Барма вероватно једна иста особа, позната и тражена у Русији тог времена. Постниково име после његовог слања у Казањ се више пута спомиње у казањским рукописним књигама, у списковима имовине чиновника. Могуће је да се ради управо о Постинку Барми.
Тешко да је тако уважена особа као што је Постник Барма била ослепљена после обављеног посла. Осим тога, он је наставио да ради и након изградње цркве Василија Блаженог, између осталог, у Казању. А судећи по примерку Судебника, који је припадао Постниковом унуку, и после смрти је био познат и поштован. Значи да је мало вероватно да би такав човек био ослепљен, протеран или подвргнут другој врсти царске немилости.
Легенда о „ослепљењу неимара“ нема пандана у руској историји. Зато се претпоставља да има европско порекло. У Русији је позната од прве половине XVII века. А совјетском читаоцу је препознатљива из песме совјетског патриотског песника Дмитрија Кедрина „Неимари“ (1938), где постоје следећи стихови:
„И упита добротвор: 'А можете ли начинити лепши, // дивнији храм од овога, кажем?' // И, климнувши главом, одговорише неимари: 'Можемо! // Само заповеди, господару!' И падоше цару пред ноге. // И тада цар нареди да се неимари ослепе // како би у земљи његовој стајала само једна таква црква, // како у суздаљском крају, и рјазањском и другим // не би постојао храм бољи од храма Покровског!“
Читаоци су генерално склони да поверују у лепе и застрашујуће приче, а ако је повест још изложена у стиховима, она се тим дубље урезује у свест. Зато није необично што је у XX веку легенда о ослепљењу неимара, успешно обрађена од стране песника Кедрина, поново заживела у народу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
